Prisjećamo se akcije ‘Trebević 2’, čiji je cilj formalno bio obračun s kriminalom u vlastitim redovima. Bez sumnje, to je jedna od crnih stranica minulog rata, kada su borci Armije RBiH i pripadnici policije u opkoljenom Sarajevu pucali jedni na druge! POGLEDAJTE VIDEO!

 

POVEZANI SADRŽAJ: NAJPOTRESNIJA PRIČA O KAZANIMA: „Bože, kako je Caco bio dobar momak! A izbo mi je sina…“

 

Uspostava reda

Po naredbi predsjednika Alije Izetbegovića od 25. oktobra 1993. godine, dan kasnije počela je najveća vojno-policijska akcija kojoj je cilj bio „uspostava reda u svojim redovima i vraćanje odmetnutih vojnih grupa u sistem“.
U osnovi, trebalo je smijeniti i uhapsiti komandante 10. brdske brigade Mušana Topalovića Cacu i zamjenika komandanta 9. motorizovane brigade Ramiza Delalića Ćelu te njihove najbliže ljude.  Osim toga, prema planovima, trebale su biti blokirane i jedinice „Delta“, Specijalni odred „Zulfikar“ Zulfikara Ališpage Zuke, pa i kabinet načelnika Glavnog štaba ARBiH Sefera Halilovića, koji je terećen da je „držao na vezi odmetnute komandante“.

Tragičnog dana poginulo je 14 pripadnika Armije RBiH i policije, među kojima i 23-godišnji Admir Hebib, sin bivšeg pomoćnika ministra policije RBiH i predsjednika Patriotske lige BiH Avde Hebiba, te Elvir Šovčić, Jasmin Čamdžija, Hamid Humić, Izet Karšić, Kemal Kojić, Dragan Miljanović, Slaven Markešić i Srđan Bosiljčić. Ovi policajci ubijeni su mučki, ali za njihovu smrt niko nije odgovarao. Prema službenim informacijama, dan kasnije, prilikom pokušaja bijega, ubijen je i Mušan Topalović.


Avdo Hebib smatra da se akcija „Trebević 2“ pretvorila u veliku tragediju „krajnje neodgovornim i nemoralnim odnosom tadašnjeg rukovodstva Armije RBiH“. Smatra da je ta akcija vrlo skupo plaćena, iako nije donijela skoro ništa.

– Za kompletnu akciju krivo je tadašnje rukovodstvo Armije RBiH. Ono je to planiralo i ono snosi najveću odgovornost za diletantsku akciju. Mi, roditelji, platili smo cijenu njihovog neznanja i najvećeg diletantizma. Napravljena je fatalna greška. To je sve urađeno vrlo naivno. Onaj ko je to planirao, mislim da je velika neznalica, ako nije radio s nekakvim drugim ciljem. Možda se nešto drugo krije. Bile su tu specijalne jedinice, koje su sve to mogle napraviti. Moglo se i pozivati ljude koji su odstupili od komande. Bilo je vremena i stotine načina da do ovoga ne dođe. A odlučili su se za najpogubniji način. Poslati svoje borce protiv svojih boraca zaista je nesuvislo – kazao je za „Avaz“ vidno potreseni Hebib.

Ne želi spominjati imena ljudi iz vrha Armije RBiH koje smatra krivcima, iako zna o kome se radi. Nažalost, prema njemu, žrtva nedužnih mladića je zaboravljena. Godišnjica njihove pogibije zvanično se ne obilježava, a porodice su same morale podići šehidske nišane, iako su u pitanju nosioci „Zlatnog ljiljana“!

– Ljudi koji su najodgovorniji, kada prolaze pored mene, obaraju glave i ne smiju mi u oči pogledati. Iako ja nikada nisam spomenu nijedno od tih imena. Naša vojna i civilna vlast nikada se nije izjasnila i opredijelila u vezi s ovim slučajem, nije ukazala na uzroke i krivce. Onda je to ostalo tako – tvrdi Hebib, dodajući da je „nosilac nereda, odnosno Topalović, ubijen, ali da njegovi savjetnici i danas obnašaju odgovorne funkcije”.
 

Crna strana

 

Penzionisani general Armije RBiH Jovan Divjak kaže da postoji ona druga, crna strana borbe za odbranu BiH i Sarajeva, koja do danas nije objektivno ocijenjena. Dodaje da je činjenica da su nekakvi ljudi koristili svoj položaj za pritisak na građane, a posebno nebošnjake, i da se takvo što moralo riješiti.

– Činjenica je i da su u akciju upućeni oni mladi ljudi od 19 ili 20 godina, koji nisu imali nikakvog iskustva. Organizatori snose krivicu zato što su uputili neobučene ljude, a ne specijalne jedinice. Na kraju je ispalo da je to stvar dvojice-trojice, nekakva privatna stvar. Nepotrebne su bile žrtve tog i tih dana! U pravu su porodice što cijene da se manipulisalo njihovom djecom. Nažalost, ono što se desilo prije toliko vremena pokazuje da ne postoji dobra volja da se ukaže ko su krivci i organizatori i da se oda puna počast žrtvama te akcije – tvrdi Divjak.
Pušina: Temeljna promjena u sistemu komandovanja
 

Bivši ministar unutrašnjih poslova RBiH Jusuf Pušina smatra da je akcija “Trebević 2”, uprkos žrtvama, za kojima duboko žali, dala određene rezultate.

– Tadašnja vlast pokušala je tog dana uspostaviti temeljnu promjenu u sistemu komandovanja i da sve jedinice imaju hijerarhijski niz koji će se poštovati. Od vrha do dna. Trebalo je u sistem vratiti komandante koji su bili odvojeni od sistema komandovanja i imali “vlastite” jedinice. Oni su imali svoja razmišljanja o načinu borbe. Armijski i policijski vrh želio je raščistiti sa svim devijantnim ponašanjima koja su opterećivala odbranu BiH. Ona su mogla ugroziti čistotu naše odbrane – naveo je Pušina za “Avaz”.

 

Komandovali Delić i Alispahić

 

Prema zvaničnim dokumentima, komandanti operacije “Trebević 2” bili su Rasim Delić i ministar policije Bakir Alispahić. U komandi su još bili komandant Prvog korpusa, general Vahid Karavelić, načelnik SVB ARBiH Jusuf Jašarević, načelnik Državne bezbjednosti – SDB Munir Alibabić, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Omer Stambolić.
Operativni dio vodili su zamjenik komandanta Specijalne jedinice MUP-a Kemal Ademović, zamjenik komandanta 1. korpusa Ismet Dahić, komandant Vojne policije Dževad Rađo, komandant Specijalne jedinice MUP-a “Laste” Rusmir Mrković te Avdo Panjeta i Vahid Bogunić. Avaz/DEPO/a.k.

 

Kako je ubijen Caco

Pisu: Senad PECANIN i Vildana SELIMBEGOVIC

Musan Topalovic Caco je ubijen 26. oktobra 1993. godine u dugo ocekivanoj akciji obracuna sa kriminalom. Istoga dana, Caco je ubio devet policajaca koji su se pod cudnim okolnostima nasli pred Cacinim vratima. Dani otkrivaju pripreme i tok kompletne akcije. Nasi su sugovornici neposredni akteri akcije “Trebevc”. Ko je ubio Cacu? Kako? Tri godine je Musan Topalovic Caco lezao u mezaru sa oznakom NN, a onda je 12.000 ljudi ispratilo Cacu na sehidsko groblje Kovaci. Njegove zrtve niko nije ispratio.

caco

“NE SJECAM SE TACNO DATUMA, ali bilo je to u junu 1993. godine. Dobili smo dojavu sa Dzidzikovca da je Deba, jedan od Cacinih vojnika, dosao na vrata jednom covjeku i trazio auto pod prijetnjom da ce ga odvesti na kopanje. Iste noci Deba je uhapsen i tada smo prvi put saznali za Kazane.” Ovako svoju pricu pocinje vojni policajac koji je ucestvovao u akciji “Trebevic”. Vec tada je, kaze, znao za probleme druge vrste – odvodjenje civila na kopanje, jer se bataljon vojne policije u nekoliko navrata, po naredjenju Uprave vojne bezbjednosti, suprotstavljao hapsenju civila. Bio je to i razlog da u komandu Prvog korpusa u nekoliko navrata dodje Senad Hasic, pomocnik komandanta za bezbjednost u Desetoj brdskoj. No, razgovori su ostajali bez rezultata, a Caco i Senad Pecar su odbijali sve pozive. Drugog jula stiglo je naredjenje Fikreta Muslimovica za privodjenje Senada Pecara:

“Posto niko iz tog kruga nije izlazio iz zone odgovornosti Desete brdske, odluka je pala da se hapsenje izvede ispred Begove dzamije, kada Pecar bude izlazio s dzume. Plan je propao, jer je Pecar iz dzamije izasao zajedno sa Ganicem. Poslijepodne, izmedju 17 i 18 sati, Pecar je uhapsen na putu izmedju svog stana i komande brigade. Bila je to klasicna otmica. Njegova zena je to gledala, i kako su vojni policajci bili u civilu, pomislila je da su Vikicevi i tako je i javila Caci. U znak odmazde, Caco je aktivirao Celu, Ramiza Delalica, i poceli su da u Starom gradu privode pripadnike policije. Od Logavine do Pivare, razoruzane su sve stanice, oko 200 policajaca MUP-a i 24 vojna policajca iz ‘Svjetlosti’, SDK i FPN-a.” Suzdrzani Hadzic “Pecar je odveden u pritvor u Marsalku. Oko pola osam uvece Rasim Delic je naredio da se pusti Pecar, i po njega je dosao Haris Lukavac sa dzipom Predsjednistva i dvojicom pripadnika jedinice ‘Biser’. No, Caco je nastavio hapsenja. Kompletan razgovor radio-vezom izmedju Cace, Cele i ‘Delti’, koje su ih podrzavale, pracen je i sniman u Centru veze, bataljonu Vojne policije i MUP-u.

Postoje snimci Cacinih komandi da se PAT sa Vranjace i minobacaci okrenu na Predsjednistvo. Ocekivao se veci sukob. U zaustavljanju prodora bile su angazovane sve ‘Bosne’, ‘Lasta’ i protivteroristicki bataljon VP. Linija razgranicenja bila je na platou ispred Pozorista, oni su bili u UPI-jevoj zgradi, mi u Narodnom pozoristu.” “Avdo Panjeta je rukovodio jedinicama policije, Dzevad Radjo vojskom, a onda je Kemo Ademovic otisao kod Cace na pregovore u bijelom BMW-u. Caco je naredio da bijeli BMW sa Kemom prodje. Na Celinoj i Cacinoj strani je bila Gardijska brigada ‘Delta’ koja je trebala zauzeti Marsalku: stigli su do zeljeznicke stanice. Kemo je dogovorio sa Cacom da pusti pripadnike policije.”

Na kraju je Predsjednik organizovao sastanak sa komandantima svih sarajevskih brigada, na kojem Caco i Celo nisu bili. Odbili su da dodju, a po svjedocenju nasih sugovornika, ostali komandanti zahtijevali su da se rijesi stanje u gradu. Enver Sehovic i Esad Pelko Brzi bili su najizricitiji: ako ne moze drugacije, akcija hapsenja. Jedini suzdrzani bio je Ismet Hadzic. No, nakon pet-sest dana Caco je oslobodio sve uhapsene policajce, a nekako u to vrijeme pocela je zestoka cetnicka ofanziva na Igman i zuc. Poginuo je Enver Sehovic. D?zvadu Radji ponudjene su cak tri duznosti: mjesto vojnog atasea, mjesto komandanta Ratne oficirske skole i mjesto nacelnika Cetvrtog korpusa. No, Radja ostaje da vodi vojnu policiju, a hapsenja u Starom Gradu se nastavljaju. Krajem septembra stize i naredjenje da se u najvecoj tajnosti planira akcija uvodjenja u sistem rukovodjenja i komandovanja Devete motorizovane i Desete brdske brigade. Najveci problem je predstavljalo kako ce reagovati vojnici na liniji?

“Ta grupa oko Cace, 50-60 ljudi, imala je privilegije u odnosu na ostale borce. Zato se i racunalo da ih ostali borci nece podrzati. Oni su u to vrijeme imali previse para i droge. Odluceno je da akciju izvedu jedinice ‘Bosne’, ‘Laste’, bataljon Vojne policije i ‘Crni labudovi’.” Na pravcu napada na komandu Desete brdske Prvom cetom je komandovao Mustafa Tabak, “Lastama” Jozo Andjic, Protuteroristickom cetom vojne policije Zecir Karup. Za Devetu motorizovanu su bili zaduzeni “Crni labudovi”, koje je u napad vodio Husein Tursunovic, i dio “Lasta” na celu sa Rusmirom Mrkovicem. Dvadeset i petog oktobra je obavljeno izvidjanje: sve se odvijalo u najvecoj tajnosti, cak ni borci koji su trebali ucestvovati u akciji nisu znali ko je cilj dejstava. Receno im je da se ocekuje pokusaj prodora agresora u grad preko Grbavice.

 

“Caco kolje sve redom”

 

“U toku noci jedinice su uvedene do policijske stanice kod Pivare odakle su se rasporedjivale u rejone za blokiranje. Jedna jedinica Druge viteske je bila obezbjedjenje. Od pet sati ujutro kompletan grad je bio blokiran, a posebno objekti iz kojih se moglo pomoci Caci i Celi: kasarna ‘Delti’, bataljon kojim je komandovao Riki na Otoci i jedinica u ‘Steli’ na Alipasinom Polju, koju je vodio Zoran Zoka Glamuzina. Akcija je pocela u pet i 30. Senad Pecar je vec bio poceo suradjivati i to vece je raspustio jurisni odred, a jednu jedinicu iz manevarskog odreda izbacio na Igmanu. Tako je oslabio Cacu. U prvih dva sata akcije puno pripadnika 10 bbr. je uhapseno. Jedinica ‘Bosne’ je oko 10 sati zauzela bazu jurisnog odreda uz manju pucnjavu. I Caco je odmah poceo da sakuplja taoce – oko 90 zena i djece. Oko 12 sati, jedna zena je uspjela pobjeci iz Cacine zgrade i rekla nam je:

‘Caco kolje sve redom.’ Koga, pitali smo. Odgovorila je: ‘Vojne policajce’. Kad smo pitali kako zna da su vojni policajci, rekla je: ‘Pise im na opasacima.’ Bili smo sokirani. Po smjernicama i planu akcije, niko nije trebao ici Caci na vrata. Tu grupu od devet ljudi koji su usli, ne znam ko je poslao, znam samo da nam nijednog trenutka niko nije ni pomenuo takvu mogucnost. Trebalo je da mi uhapsimo Cacu. No, mozda bi na to pitanje, barem kada je o vojnim operativcima rijec, odgovor mogao dati Himzo Popovic. Odnosno, on mora znati ko mu je naredio da se i oni prikljuce akciji. Sto se nas na terenu tice, po ovom saznanju odmah smo trazili od Radje da nam kaze sta se desava. Rekao je: ‘Nastavi dalje.’ I nastavili smo.” Oko 17 i 30 protutenkovska ceta je zauzela komandu Desete brdske. Bez zrtava. U medjuvremenu, snajperom je smrtno pogodjen Elvir Sabanija, jedan od najboljih diverzanata Druge viteske. Oko 20 sati steze se obruc oko zgrade u kojoj stanuje Caco. I pada odluka: pokret. Baceni su suzavci.

cacoNo, u pasaz ispred zgrade Cacini saborci izbacuju tijela ubijenih policajaca. Vojna policija nece preko mrtvih drugova. Vracaju se. Oko 22 sata, novi pokusaj. Ovaj put, sve ili nista. Pocinje vatrena priprema akcije – meci pljuste na sve strane. Uzas na stepenistu “Odjednom se pojavio golf. Vec je prosao kada se vezom oglasio Dahic i trazio da se obustavi paljba jer Pusina ide na pregovore. Dvadesetak minuta kasnije, Pusina izlazi, golf odlazi, a mi cekamo. Negdje oko ponoci stize Pusina ponovo i za njim dzip ‘Bisera’. Caco, okruzen svojim pratiocima – Senadom Haracicem, Emirom Topalovicem Nanetom, Arminom Hodzicem i nekim Kajanijom, ulazi u dzip i odlaze. Dahic javlja da se Caco predao. Sve jedinice ulijecu u zgradu, hapsimo 30-ak preostalih. Na stepenicama ispred Cacinog stana bio je preklan Izet Karcic i izvadjena mu oba oka.

Admiru Hebibu je bilo odsjeseno jedno uho i izvadjeno jedno oko. Srdjanu je bio rasporen stomak i unutra sipana kiselina od koje je umro. U Cacinoj je zgradi uhapsen Cacin zet koji je smrdio na kiselinu i u policijskoj stanici kod Pivare je pretucen – igralo se fudbala sa njim. I ostali policajci su bili preklani, a jednom od momaka je bila izvaljena kompletna noga iz kuka i prebacena preko tijela. Vojnici koji su ucestvovali u akciji htjeli su u jednom trenutku blokirati Predsjednistvo da ponovo traze Cacu. Bili smo ogorceni. I Pecar se jedva izvukao kada je oko dva sata ujutro dosao da preuzme komandu nad brigadom. Imao je pratnju iz Druge viteske koja je onda obezbjedjivala komandu.” Caco je razoruzan u holu Predsjednistva. Odatle je odveden u komandu Korpusa. U Komandi 10. brdske su pronadjene ogromne kolicine oruzja i municije: oko 4.000 tromblona, a kompletna logisticka baza Korpusa imala je 200. U samom Korpusu Caco je odvojen od ostalih, skinut u ves i stavljene su mu nove lisice. Pocelo je ispitivanje. Kasnije je Caco izveden napolje gdje se batinanje nastavilo. Ziv je unesen u kombi. Uskoro se cuo samo jedan pucanj.

 

Što me ne ubiješ?

 

Probudio me cudan zvuk. Vec mjesecima, silom prilika, organizam mi je bio izvjezban da odreaguje na svaki iznenadni sum. Ovo sto sam cuo, prvo kroz polusan, a potom i potpuno razbudjen, bilo je nekako drugacije. Tupo, ali jako. Bila je mrkla noc. Ustao sam i dosao do prozora. Na desnom krilu je jos uvijek bilo staklo. Ono sto se kroz njega vidjelo izgledalo je kao nastavak nekog od kosmarnih snova. Oko ulaznih stepenica pred zgradom starog Radija u ulici Danijela Ozme, ratnog sjedista Prvog korpusa ABiH, u polukrugu stoji vojska. Barem stotinjak ljudi. Niko ne govori. Izmedju tijela, isprekidan, prodire snop svjetla s vozila parkiranog iza njihovih ledja. Jos uvijek ne mogu da odredim sta proizvodi zvuk koji cujem – tup i tezak. Konacno, kroz polumrak, opazam pokrete. Ispred “amfiteatra” u uniformama, neko lezi na ulici. Gol je. P

okusava se osloniti na ruke i pridici. Neko mu iz mraka prilazi i udara ga nogom. Snazno. U glavu. U stomak. U bok. Pa opet u glavu… To je taj zvuk! Nikada ga ranije nisam cuo. Prizor me jako uznemiruje. Odmicem se od prozora. Neko nesto vice. Ne razaznajem rijeci. Opet prilazim prozoru. Srce mi lupa. Neko se dere. Kao da nesto pita. Razumijem samo: “(…) Je li Caco?” I opet: “Ha, Caco?” Konacno shvacam. Tijelo se pridize. Oslanja se laktovima na cestu. Ne dizuci glavu, zacudjujuce jasno progovara: “Sto me ne ubijes? Ubij me ko covjeka, sta ce ti ovo?” Opet onaj zvuk. Ne vidim ko udara. Odmicem se od prozora. Zvuk ne prestaje. Ponavlja se skoro ravnomjerno i kao da nece nikada stati. Drhtim, sto od zime, sto od uznemirenja. Napolju odjednom tisina. Neko startuje automobilski motor. Primicem se prozoru. Nekoliko vojnika vuce golo tijelo i ubacuje ga u kombi. Cuje se potmulo jecanje. Vrata se zatvaraju i automobil odlazi prema ulici Kralja Tomislava. Gotovo je. Vojska se nijemo razilazi. Lijezem. Vise ne mogu da zaspim. Prevrcem se po krevetu i pokusavam smiriti. Vec svice. Opet neki sumovi s ulice. Dizem se i otvaram prozor. Ispred zgrade Korpusa nekoliko vojnika metlama i vodom ciste krv. Crvene se i plocnik i cesta.

Nesto kasnije, na radiju cujem da je Caco te noci ubijen prilikom pokusaja bijega. Cudno. Onaj Caco sto sam ga nekoliko sati ranije vidio ispred Korpusa, nije izgledao kao neko ko bi bio u stanju uteci. Ikome.

POVEZANI SADRŽAJ: Bakir Izetbegović na Kazanima: Imao sam osjećaj duga prema ovom mjestu…da izrazim svoj pijetet!

 

Izvor: Dani/Novi.ba/FTV/DEPO/a.k.

Sjekao uši, vadio oči, u rasporeni stomak sipao kiselinu… (VIDEO)

About The Author
-