Skriveni iskaz Radovana Karadžića: Evo kako su me uhapsili!

”Na dan hapšenja, u petak 18. jula 2008, bio sam u stanu na Novom Beogradu u Ulici Jurija Gagarina 267/19… Uveče oko 21 čas krenuo sam u Batajnicu da gledam turnir “Milica Rakić”… Autobus je iznenada stao, prišla su mi dvojica i uhvatili su me, jedva sam stigao da se prekrstim… Držali su me tri dana u ćeliji pod zemljom!”

Izvor: Informer.rs

Radovan Karadžić (71), bivši predsjednik Republike Srpske koji je 24. marta pred Haškim tribunalom osuđen na 40 godina robije zbog ratnih zločina, uhapšen je u Zemunu 18. jula 2008. godine kada je gradskim autobusom krenuo u Batajnicu da gleda fudbalski turnir “Milica Rakić”.

Karadžić je sve o svom hapšenju, ali i o višegodišnjem skrivanju i bjekstvu od haške potjere ispričao na saslušanju 25. i 28. jula 2008. godine. Informer je došao do zapisnika sa tog saslušanja.

Prvi predsjednik Republike Srpske ovim svjedočenjem je demantovao zvaničnu verziju hapšenja, prema kojoj je, maskiran u doktora Dragana Dabića, uhapšen u akciji obavještajnih službi 21. jula 2008. u autobusu na liniji 73, piše Informer.

Iskaz Radovana Karadžića prenosimo u cjelosti:

U petak, 18. jula 2008. godine, ja sam se nalazio u Novom Beogradu, u svom stanu u Bloku 45, Ulica Jurija Gagarina 267, u stanu broj 19, u stanu koji sam iznajmio za stanovanje. Bilo je nešto oko 21 čas kad sam iz tog stana krenuo u Batajnicu da odgledam fudbalski turnir “Milica Rakić”.

To su noćni turniri koji se održavaju noću u osnovnoj školu u Batajnici i to traje do duboko u noć. Radi se o fudbalerima amaterima, a ja volim da gledam amatere, pogotovo što su oni ovde školskog uzrasta. Nakon toga imao sam namjeru da produžim za Vrdnik, koji se nalazi ispod Fruške gore.

Na ulaznoj stanici nije bilo putnika. Autobus se postepeno popunjavao, ali ja to nisam gledao jer sam čitao knjigu. Poslije jedne stanice iza Zemuna, u zoni nekog poljoprivrednog zemljišta, autobus je neočekivano stao van stanice. Bilo je tada nešto oko 21.30 časova. Meni su prišla dvojica ljudi u civilu, čija lica nisam mogao dobro zapaziti. Jedan je stao sa strane, stavio ruku na moje rame, a drugi prošao naprijed, brzo rasklopio nekakvu legitimaciju koju nisam mogao da identifikujem i naredio mi da pođem sa njima.

Mislio sam da se radi o kontroli i posegnuo sam rukom za džep da izvadim autobusku kartu. Oni su me sprečili i još oštrije naredili da pođem sa njima, uhvativši me za obje ruke, jedva sam uspio da se prekrstim…

Vozilo je došlo do neke zgrade. Primijetio sam da je na ulasku, da li je u dvorište ili u samu zgradu, postojao onaj ram za elektronsku identifikaciju metala. Nikakve rampe nije bilo. Ta zgrada ima poseban ulaz koji se odnosi na tu jedinicu. Tu je kuhinja i ćelija. Detektor za metal sam vidio ispod šešira

Izveli su me iz autobusa i okrenuli prema njima. Tokom izvođenja jedan od njih mi je pokrio oči mojim šeširom, tako da nisam vidio svoje korake, pa sam posrtao. Okrenuli su me prema njivama. Autobus je otišao. Potom je došlo vozilo u kojem su me sjeli na zadnje sjedište, a sa obe strane je sjeo po jedan od tih ljudi. Na prednjem sjedištu, osim vozača, bio je i neko ko je bio kao neki vođa jer je mobilnim telefonom obavještavao nekoga da se vraća i vjerovatno ga je neko s kim je pričao telefonom pitao da li je obavio posao.

Lisice mi nisu stavljali, ali mi je čovjek sa moje lijeve strane držao ruke. U tom trenutku nije bilo nekog saobraćaja. Moguće da je saobraćaj bio obustavljen. Čini mi se da je auto bio okrenut u suprotnom pravcu od kretanja autobusa.

Vozilo je bilo tamno, crne boje. Više nije bilo nikakve komunikacije između ovih lica. Komunikacija je bila mobilnim telefonom. Taj je rekao “vraćamo se”, a na pitanje sa druge strane žice rekao je samo “da, da”.

Vožnja je trajala više od pola sata. Bilo je neke gužve, ali su oni vozili neregularno, što znači da su preticali i na neki način su uspijevali da druge obuzdaju. Vozili su oštro, brzo i imali su prednost. Mislim da je bilo neke sirene, a lampe nije bilo. Ostala vozila su ih propuštala.

Vozilo je došlo do neke zgrade. Primijetio sam da je na ulasku, da li je u dvorište ili u samu zgradu, postojao onaj ram za elektronsku identifikaciju metala. Nikakve rampe nije bilo. Ta zgrada ima poseban ulaz koji se odnosi na tu jedinicu. Tu je kuhinja i ćelija. Detektor za metal sam vidio ispod šešira. Kada sam ušao u tu zgradu i u ćeliju, skinuli su mi šešir. Ja sam sa šeširom na glavi sproveden kroz jedan hodnik. Na kraju tog hodnika, zatvoren sam u jednu prostoriju, odnosno uveli su me u tu prostoriju, gdje su mi skinuli šešir i onda sam mogao jasno da vidim tu prostoriju. Zidovi te prostorije su bili tamne boje.

Preko zidova je bio nalijepljen itison bordo boje, koji je bio do pola zida. Od pola je bio zid takođe tamnije boje. Kako sam ušao na vrata te prostorije gdje sam bio zatvoren, sa lijeve strane se nalazi jedan manji krevet. Uzglavlje tog kreveta bilo je uz zid. Kad se pogleda na uzglavlje, sa desne strane, nalazi se jedan mali stočić koji je fiksiran za zid i za pod, više je ličio na sanduk.

Imao sam i dva harmonizera moje izrade, kojim održavam svoje zdravlje. To sam stavio na sto. Oni su to pokupili i odnijeli, bez ikakvog zapisnika. Pritom, ta dvojica ništa nisu pričali. Kad su pokupili dokumenta, oni su se okrenuli i zaključali rešetke. Vrata nisu zaključavali, bila su blokirana, samo su rešetke zaključali

Na drugom zidu, desno od kreveta, nalazila se i fiksirana stolica i još jedan takav sto. I stolica je ličila na kutiju, kao sanduk. Ta prostorija je bila 2,5 x 2,5.

Prostorija nije imala dnevnog svjetla i nije bio prozor. Svjetlo je bilo na zidovima, ispod plafona, zastakljeno mliječnim staklom i fiksirano. Svjetlo je bilo nezadovoljavajuće i uznemiravajuće. Nakon kraćeg čitanja boljele su me oči. Obećali su da će nešto uraditi na tome.

U jednom trenutku svjetlo je nestalo i vratilo se po tipu uključenja agregata, što znači da je svjetlo bilo sa manjim naponom. Prema ulaznim vratima, u istoj toj prostoriji je toalet sa čučavcem. Na vratima prostorije su bile metalne rešetke.

Kad smo ušli u prostoriju i kad su mi skinuli šešir sa lica, rekli su mi da izvadim sve iz džepova. Mene su u tu prostoriju dovela mislim druga dvojica, a ne oni koji su prišli u autobusu. Oni su bili snagatori. Ja sam kod sebe imao dva mobilna telefona: 064/393-30-95 i 062/187-74-84, ključeve od stana, švajcarski nožić kao privezak i jedan fleš memori stik sa četiri gigabajta.

Imao sam futrolu od vozačke dozvole, a unutra je bila lična karta, bankovne kartice i vizitkarte.

Imao sam i dva harmonizera moje izrade, kojim održavam svoje zdravlje. To sam stavio na sto. Oni su to pokupili i odnijeli, bez ikakvog zapisnika. Pritom, ta dvojica ništa nisu pričali. Kad su pokupili dokumenta, oni su se okrenuli i zaključali rešetke. Vrata nisu zaključavali, bila su blokirana, samo su rešetke zaključali.

Drugog dana došao je jedan čovjek, za koga pretpostavljam da je oficir i viši po činu od ostalih koji su bili sa njim. Oni su svi bili u civilu, a po načinu na koji su mu se drugi obraćali, zaključujem da je njihov pretpostavljeni. Taj čovjek se interesovao i pitao zašto ne jedem. Ja sam rekao da je to iz ličnih razloga, da nemam nikakve zahtjeve i da nije protest

Tu ostajem tri dana. Ja sam se, što se vremena tiče, orijentisao tako što bih prilazio tim rešetkama i kroz njih sam mogao da vidim kuhinju i dnevno svjetlo. Kuhinja je u nivou tla i u nju je prodirala dnevna svjetlost. Tako sam ja sigurno znao da sam u toj sobi proveo ukupno tri dana i tri noći. Proveo sam dakle, noć petak na subotu, noć subotu na nedelju, nedelju na ponedeljak.

Drugog dana došao je jedan čovjek, za koga pretpostavljam da je oficir i viši po činu od ostalih koji su bili sa njim. Oni su svi bili u civilu, a po načinu na koji su mu se drugi obraćali, zaključujem da je njihov pretpostavljeni. Taj čovjek se interesovao i pitao zašto ne jedem. Ja sam rekao da je to iz ličnih razloga, da nemam nikakve zahtjeve i da nije protest.

Oni su redovno i dalje donosili obilje voća, doručak, ručak i večeru, uz ponude da odaberem šta želim da jedem i da mi se napravi za jelo u pogledu zdrave hrane. Poslije toga su još nekoliko puta insistirali da jedem, taj i još jedan viši po rangu, i rekli su mi da ako mi se nešto desi, dovodim rukovodstvo Srbije u neprijatni položaj time što ne jedem.

Rekao sam im da nikoga ne izvještavaju o tome da ja ne jedem, da je to privatna stvar, da ja ne protestujem i ne štrajkujem. Tražio sam da li će sa mnom neko da razgovara, a oni su rekli da će to biti kad dođe vrijeme. To “kad dođe vrijeme” rekli su mi ti mladići koji su bili tu i koji su me čuvali.

Bilo je četiri ili šest mladića koji su me čuvali. Oni su se smjenjivali. U početku ih je bilo po dvojica u jednoj smjeni, a kasnije bi dolazili i drugi. Svi ti mladići koji su me čuvali bili su starosti oko 30 godina. Srednje visine do visoki. Jedan je bio kratko ošišan, crne kose, dugačkog lica. Drugi je bio neupečatljivog izgleda, svjetlije kože lica.

Ostalih ne mogu da se sjetim. Taj za koga kažem da je viši po činu u odnosu na ove koji su me čuvali tražio je da mi donesu dnevnu štampu. Oni bi to organizovali, ali bi to trajalo nešto duže. Povremeno bih čuo i zvuk aviona iznad prostorije gdje sam boravio.

U više navrata molio sam mi dopuste da pošaljem SMS poruku bilo kome od mojih prijatelja, na kojoj bi samo pisalo da je sve okej, da me ne traže po bolnicama i mrtvačnicama, to mi nisu dozvolili. Onda sam ih molio da im ja dam broj i tekst, da oni pošalju takvu poruku, ali ni to nisu htjeli. Kad kažem “prijatelje”, mislim na prijatelje koje sam stekao dok sam koristio ime dr Dragan Dabić. To sam mislio na moje prijatelje i pacijente koje sam liječio…

Zvanična verzija hapšenja

Prema zvaničnim, vrlo šturim informacijama, Karadžić je uhapšen 21. jula 2008. godine oko 21 sat u autobusu na liniji 73.

Sjavet za nacionalnu bezbjednost, na čijem je čelu tada bio predsjednik Srbije Boris Tadić, saopštio je da je Karadžić uhapšen akcijom srpskih službi bezbjednosti, dok je MUP istakao da policajci nisu učestvovali u lociranju i hapšenju Karadžića.

Rasim Ljajić, predsjednik Nacionalnog savjeta za saradnju sa Haškim tribunalom, 22. jula 2008. godine izjavio je da je Karadžić uhapšen dan ranije, u ponedeljak, u akciji koja je počela poslije podne i trajala oko devet sati.

 

You must be logged in to post a comment Login

X Close
error: Content is protected !!