Obavještajac DB-a zadužen za Karadžića: Dok su srpski mučenici čučali u rovovima, Radovan se ponašao kao pijani milioner

Novi.ba ekskluzivno feljtonizira knjigu obavještajca srbijanskog DB-a Zorana Mijatovića “Strane službe, kovači haške pravde”, koji je, između ostalog bio zadužen za praćenje bivšeg predsjednika Republike Srpske Radovana Karadžića u kojoj otkriva mnoge mračne tajne ratnog boravka Karadžića i elite RS-a u Beogradu.

Odmah nakon par godina suđenja u Hagu postalo mi je jasno da se posao ne obavlja na najbolji mogući način. Ne samo da je Tužilaštvo izvodilo sumnjive svedoke, poput Tanića, koji su zbog materijalne koristi bili spremni da govore neistine, već su i okrivljeni pokazali sklonost u predlozima za dovođenje spektakularnih svedoka. Tako će i Radovan Karadžić za svog svedoka predložiti, nikog drugog do Ričarda Holbruka. Posmatrajući suđenje bivšem predsedniku Radovanu Karadžiću u Hagu asocijacija na ona burna prohujala vremena sama po sebi dolaze. Radovan Karadžić je jedna od retkih ličnosti koje nikada nisam upoznao. Od bivšeg rukovodstva Republike Srpske upoznao sarn bivšu predsednicu Biljanu Plavšić i Tomu Kovača, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova.

Plavšićku sam upoznao u drugoj polovini devedesetih go-dina, kada su između nje i Miloševića politički odnosi bili u lošem stanju. U to vreme Plavšićka je imala poverenje samo u Jovicu Stanišića. Jednog prepodneva Stanišić je malim avionom otišao u Banja Luku po Plavšićku kako bi je doveo na sastanak sa Miloševićem. Ubeđivanje da uopšte dode na taj sastanak trajalo je dugo. Na kraju, pod Stanišićevim pritiskom, ona je na to pristala. Po povratku u Banja Luku, sa sastanka koji nije dugo trajao, Stanišić me je upoznao sa njom na aerodromu. Tom prilikom je rekao Plavšićki: „Ovo je taj Mijatović što te je pre par meseci hapsio na ovom aerodromu”, rekao joj je kroz osmeh. „Nemoj se lovice šaliti. Nije mene Mijatović ovde hapsio, nego milicija po nalogu Vlajka Stojiljkovića”, reče Biljana. Sa Radovanom Karadžićem je priča bila potpuno drugačija. lako ga nisam poznavao, bavio sam se njime na razne načine godinama.Zbog toga su moja prisećanja, dok ga gledam u Hagu, bila vezana za različite epizode. Nekim epizodama bi se i Radovan obradovao, a neke bi kod njega izazvale mučninu, kao i kod mene uostalom.

Prvo su mi na pamet pala vremena sa početka devedesetih, kada su se njegovi ministri, ratni profiteri, kriminalci, Srbi po zanimanju, baškarili po apartmanima hotela Interkontinental u Beogradu. Pijančilo se, bahanalijama nije bilo kraja. I dok su srpski mučenici čučali u rovovima, branili svoju Republiku Srpsku, i žrtvovali za nju živote, Radovanova novoformirana kulturna i politička elita nemilice je trošila krvav novac. Ni Radovan nije zaostajao za svojom elitom. Prilikom brojnih dolazaka kod Miloševića, dok su bili u ljubavi, nije se ponašao drugačije nego kao elita koju je sam stvorio. Ponašao se bahato, kao pravi pijani milioner. Jednoga dana tih godina, tokom prepodneva, zove me Jovica Stanišić i pita: „Mijatoviću, imaš li kakvu informaciju gde se ovoga momenta nalazi Karadžić? On bi trebalo odavno da bude kod Miloše-vića na sastanku, ali ga još nema. Hajde vidi šta se sa njim dogada, pa mi javi.” „Kako bih ja, šefe, znao gde je on? Ja ne znam ni da je došao u BeoRrad”, odgovaram Stanišiću.

Jovica ne sluša moja objašnjenja, samo kaže da požurim sa informacijom i da je onaj na brdu, misli na Miloševića, nervozan. Sada ja zovem rnoje načelnike i njima objašnjavam zadatak u vezi sa Karadžićem. Nije prošlo mnogo vremena, javlja mi se jedan od načelnika i kaže: „Načelniče, našli smo Radovana. Eno ga kod Klare Mandić. Upravo se pre nekoliko minuta javio iz njenog stana ljudima iz svog obezbeđenja. Kaže njima da je bilo neko društvo kod Klare, da su se kockali do jutarnjih časova i da je ostao kod nje na spavanju.” Klara Mandić bila je osoba koju smo mi u Beogradskom centru obrađivali zbog osnovane sumnje da je agent jedne strane obaveštajne službe. Vremenom smo te sumnje i potvrdili. 0 tome je i šešelj nešto malo govorio na sudenju u Hagu, koristeći se informacijama koje je dobijao od službe kada je postao potpredsednik vlade 1998. godine. Klara je bila i prijateljica kapetana Dragana i družbenica Dafine Milanović. E, moj Radovane. Ovo je samo jedna od mnogih priča koja mi je prvo pala na pamet kad sam ga ugledao na suđenju u Hagu. Neko bi rekao da je priča anegdotskog karaktera, ali je sledeća mnogo ozbiljnija i može se svrstati u tragikomične, čiji su kreatori Karadžić i njegova sabraća. U momentu kada je bio uhapšen, u prvirn izjavama medijima, kroz usta njegovih političkih istomišljenika, čuli smo priču kako mu je Ričard Holbruk rekao da nikada neće biti izveden pred haški sud. Ni Radovan, a ni oni koji su govorili u njegovo ime, nisu objasnili jednu važnu stvar: da li neće biti izveden i ako je kriv za zločine, ili zato što je nevin?

Ali, intriga je krenula da se valja, da se žvaće u javnosti. Ruku na srce, Radovan je bio sklon radnjama ispod žita, tajnim dogovorima sa svim i svakim. Na prelazu iz ‘93. u ‘94. Radovan niže vojne uspehe, pa samim tim i političke. Na uvo mu šapuću, što svi apsolutisti vole, najbolji si, najlepši si, najpametniji si. Prija sve to Radovanu. Pogotovu najlepše podmetanje da je upravo on stožer svesrpstva. Ma kakav Milošević, Karadžić treba da bude budući vožd! Ni Zapad nije ravnodušan, polako se i oni okreću od Miloševića ka Karadžiću. A, da bi se uverili u njegove političke ambicije, da vide dokle doseže, da li on može biti ključ da se reše problemi rata u Bosni, Amerikanci počinju, pre svih, ozbiljno da ga istražuju. Naravno, i diplomatskim putem i obaveštajno. Beogradski centar će ta dešavanja ispratiti, posebno te ‘94. godine, kada Karadžić postaje glavni akter tih događaja. A evo kako je do toga došlo.

(Nastavlja se…)