U geopolitici postoji trenutak kada oprez postaje strategija.

 

 

 

Srbija se nije uskladila sa posljednjom odlukom Europske unije (EU) kojom se Iranska revolucionarna garda stavlja na listu osoba, grupa i subjekata uključenih u terorističke akte i podložnih restriktivnim mjerama, objavio je Ured visoke predstavnice Europske unije (EU) za vanjsku politiku i sigurnost Kaje Kallas.

 

 

Riječ je o odluci od 26. februara, kojom se ažurira lista osoba, grupa i entiteta obuhvaćenih restriktivnim mjerama EU u borbi protiv terorizma.

 

 

S odlukom su se usuglasile Albanija, Bosna i Hercegovina, Island, Lihtenštajn, Moldavija, Crna Gora, Sjeverna Makedonija i Ukrajina, dodaje se u objavi.

 

 

O lažnoj neutralnosti Vučićeva režima za „Slobodnu Bosnu“ iz Londona je govorio politički analitičar i srbijanski disident Boban Bogdanović.

 

 

Kako Srbija oružjem ulazi u tuđe ratove

 

 

Kada se govori o neutralnosti, postoji jednostavan test: da li je država spremna da se odrekne profita i političkih kombinacija kako bi ostala verna tom principu.

 

 

Švajcarska je prošle godine dala upravo takav primer. Bern je odbio da dozvoli transfer tenkova koji bi mogli da završe u ratu u Ukrajini. Razlog je bio jednostavan: švajcarski zakoni i tradicija neutralnosti zabranjuju isporuku oružja stranama u oružanom sukobu.

 

 

Čak i kada je dozvolila da deo tenkova bude prodat Nemačkoj, postavljen je jasan uslov — oni ne smeju biti poslati u Ukrajinu.

 

 

Drugim rečima, neutralnost nije politička fraza. Ona je pravilo, poručio je Bogdanović, te dodao:

 

 

Sada pogledajmo Srbiju. Beograd godinama ponavlja da je Srbija „vojno neutralna država“. Ta formulacija se ponavlja u gotovo svakoj diplomatskoj izjavi. Međutim, kada se pogledaju činjenice, dobija se potpuno druga slika.

 

 

U ratu izazvanom agresijom Rusije na Ukrajinu, Srbija je vodila dvostruku politiku: odbijala je da uvede sankcije Moskvi, dok su se istovremeno pojavljivali brojni izveštaji da je srpsko oružje, direktno ili posredno, stizalo do ukrajinskog fronta. Istovremeno, tokom rata na Bliskom istoku, srpska municija izvožena je u Izrael.

 

 

Neutralna država ne snabdeva oružjem strane u ratovima. Ona stoji po strani. Zato srpska „neutralnost“ sve više liči na političku formulu koja služi isključivo očuvanju vlasti diktatorskog režima Aleksandra Vučića.

 

 

Problem, međutim, nije samo politička nedoslednost. Problem je bezbednost regiona.

 

 

Kada država koja se predstavlja kao neutralna aktivno snabdeva oružjem jednu stranu u konfliktu u kojem učestvuju akteri poput Irana i Izraela, ona ne preuzima samo diplomatski rizik — ona preuzima i bezbednosni rizik.

 

 

U svetu u kojem su hibridni sukobi i asimetrične odmazde postali deo realnosti, takva politika može otvoriti vrata i potpuno novim pretnjama.

 

 

Država koja se svrstava u ratovima na Bliskom istoku, čak i posredno kroz izvoz oružja, neizbežno ulazi u radar radikalnih struktura i ekstremističkih mreža.

 

 

To znači da neodgovorna politika može dovesti do situacije u kojoj sama Srbija postaje potencijalna meta terorističkih udara ili bezbednosnih incidenata — kao oblik odmazde za napuštanje sopstvene neutralnosti.

 

 

Drugim rečima, jedna nepromišljena državna strategija može dovesti u opasnost čak i sopstvene građane, jer zemlju uvodi u konflikte koji sa njenim interesima nemaju nikakve veze.

 

 

Kada država koja je ujedno i najjače naoružana na Zapadnom Balkanu vodi takvu politiku, ona neizbežno postaje faktor nestabilnosti u regionu.

 

 

Zato nije slučajno što se poslednjih meseci sve više govori o novim oblicima regionalne bezbednosne saradnje.

 

 

Saradnja između Kosova, Albanije i Hrvatske pokazuje da u regionu raste svest da bezbednost više ne može zavisiti od političkih avantura jednog režima. Naravno, Zapadni Balkan već ima bezbednosni okvir — NATO.

 

 

Ali NATO nije instrument za svaku krizu u regionu. On reaguje kada su ugrožene njegove članice i kada postoji jasan konsenzus saveznika, napominje Bogdanović.

 

 

-U situacijama hibridnih pritisaka, političkih provokacija ili ograničenih bezbednosnih incidenata, regionalna saradnja često postaje prva linija odvraćanja.

 

 

Zato je logično postaviti pitanje: zašto ta saradnja ne bi bila proširena?

 

 

Sve države koje se graniče sa Srbijom imaju direktan interes da se spreči nova destabilizacija regiona.

 

 

To znači da bi u širem okviru regionalne bezbednosne saradnje svoje mesto trebalo da imaju i Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija, Bugarska, Rumunija, Mađarska.

 

 

Takva saradnja ne bi bila usmerena protiv Srbije kao države. Naprotiv. Ona bi bila usmerena protiv politike nestabilnosti koju danas vodi režim u Beogradu. Jer postoji i druga mogućnost.

 

 

Ako bi jednog dana došlo do demokratske promene vlasti u Srbiji i ako bi Srbija, poput većine svojih suseda, postala deo evroatlantske bezbednosne arhitekture, uključujući i članstvo u NATO, čitav ovaj problem bi praktično nestao.

 

 

Srbija bi tada od izvora nestabilnosti postala faktor bezbednosti.

 

 

Do tada, međutim, region nema luksuz da ignoriše rizike, poručuje Bogdanović i najavljuje kako će u narednom periodu razgovarati s predstavnicima relevantnih institucija u Prištini, Tirani i Zagrebu da razmotre mogućnost proširenja ove suradnje i da pozovu i druge susjedne države Srbije da se pridruže takvom okviru. Istorija Balkana nas je naučila jednoj lekciji: nestabilnost retko počinje velikim ratovima.

 

 

Ona počinje malim političkim igrama koje niko na vreme ne zaustavi. Kada jedna država simulira neutralnost dok istovremeno naoružava tuđe ratove, njeni susedi nemaju luksuz da čekaju.

 

 

U geopolitici postoji trenutak kada oprez postaje strategija.

 

 

Balkan je taj trenutak prepoznao prekasno previše puta, zaključio je Bogdanović.

 

(SB)

UPOZORENJE IZ LONDONA: Vučićev režim simulira neutralnost dok istovremeno naoružava tuđe ratove, Bosna i Hercegovina nema luksuz da čeka…