Ja mislim da sve manje ljudi u Srbiji zna gde je Sarajevo i da nema nikakav osećaj više bratstva, ljubavi, sadejstva sa jednim divnim narodom koji živi u Bosni i Hercegovini, kazao je Veslinov.

 

 

 

Dragan Veselinov, sveučilišni profesor i bivši ministar u vladi pokojnog srbijanskog premijera Zorana Đinđića, u intervjuu za „Slobodnu Bosnu“ govorio je o mitomaniji i obmanama vezanim za „svetosavlje“, opasnim namjerama režima u Beogradu, ulozi Crkve Srbije u ratu i poraću, te nečasnim namjerama beogradskog režima prema Sarajevu, Banjoj Luci, Podgorici…

 

 

Razgovarao: MARIO ILIČIĆ

 

 

U Bosni i Hercegovini imamo gradonačelnika Banje Luke Draška Stanivukovića, prema čijim su naredbama su postavljene poruke Svetog Save po cijelom gradu. Dakle, u gradu iz kojeg su nesrbi protjerani i iseljeni, u kojem se danas u promilima broje Bošnjaci, Hrvati i ostali. Stanivuković se hvali kako je „svetosavac“, a takva je i vlast u bh. entitetu Republika Srpska, generalno. Naime, vlast u RS-u dosljedno „prepisuje“ sve ono što radi službeni Beograd, pa bilo bi zanimljivo da za naše čitatelje pojasnite pojam „svetosavlja“ i gradonačelniku Stanivukoviću, ali i vlastima u RS-u, ukratko pojasnite kakve veze „svetosavlje“ ima sa Svetim Savom?

 

 

Ovo pitanje zahteva dugi odgovor. Ja ću pokušati da budem veoma kratak. Svetosavlje je rođeno 1931. i 1932. godine prošlog veka na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu.

 

 

Njega je lansirao Dimitrije Najdanović, tadašnji teolog i profesor na Bogoslovskom fakultetu. Odmah su ga prihvatili Nikolaj Velimirović i Justin Popović, vladike, i jedan broj studenta Bogoslovskog fakulteta. I to je bila crkvena podrška politici Aleksandra Karađorđevića, da se učvrsti pozicija srbijanske vlasti na teritoriji cele Jugoslavije.

 

 

Posebno je onda stradala Crna Gora, velikim, kao što znate, progonima ljudi… Stradala je i Vojvodina koja je zahvaćena centralističkom vlašću. Dakle, to je crkvena politika.

 

 

Međutim, svetosavlje pokušava da se brani da ima duboke korene u prošlosti, u srpskom narodu. Međutim, hoću da vam kažem da su Svetog Savu za sveca proglasili vojvođanski Srbi, a nije ni Moravska Šumadija, dakle nisu ni Šumadinci. Dakle, ni Moravska Srbija ga nije proglasila, nisu ni Hercegovci, ni Ličani, ni Kordunaši, ni Banijci, ni drugi Srbi.

 

 

Proglasili su ga vojvođanski Srbi 1775. godine. Mi smo ga proglasili za sveca.

 

 

Mi smo mu ispevali pesmu Uskliknimo s ljubavi svetitelju Savi još 1735. godine. Da bismo sa njim kao zaštitniku navodnih prava Srba, a mi jesmo imali to pravo u Austriji da osnujemo svoje školstvo, mi smo onda proglasili Savu za zaštitnika školstva.

 

 

Mada, Srbi iz Vojvodine su znali da Sava nije bio nikakav zaštitnik školstva, jer on nije osnovao nijednu školu, nije osnovao nijedan školski program, on nije bio ni profesor, on nije gostovao ni na jednom srednjevekovnom univerzitetu svoga doba. On nije bio ni književnik, on nije bio ni originalni zakonodavac, kao što se govorilo. No, svejedno mi smo ga uzeli za sveca, računajući na njegovu ulogu u osnivanju jedne crkvene organizacije ondašnjeg doba u Raškoj. Ali on nije bio nikakav prosvetitelj, nije bio osnivač školstva i nije bio nikakav srpski nacionalist u ovom smislu u kojem je to učinjeno u 20. veku – kao zaštitnik ili podržavalac osvajanja srpske vlasti i raške vlasti nad svim drugim u ime srpstva. On nije znao za pojam Srba, jer Srbi su ekonomski status jednog dela stanovništa, podložnog stanovništa. On sam je bio princ, on je bio deo aristokratije i on nema veze sa savremenim nacionalnim političkim oblikom srpskog naroda.

 

 

Eto, to je svetosavlje. I ono je sada punih 90 godina na političkoj sceni. Ono je izazvalo velike nevolje, zato što je ono neprekidno izazivalo nevolje u drugim zemljama, u našim bratskim slovenskim državama, u Hrvatskoj, u Crnoj Gori, u Bosni i Hercegovini, delom u Makedoniji, istovremeno i na Kosovu.

 

 

I dovelo je do velikog iseljenja i progona srpskog naroda, koji se na kraju preselio u Srbiju. Tako da je Srbija postala velika, ali samo s obzirom na uvećanje, negativno uvećanje broja stanovnika, ali je teritorijalna izgubila na toj politici i ta politika danas je mrtva. Ostalo je samo da se pokuša u Bosni izdejstvovati prisajedinjenje bh. entiteta Republika Srpska – Srbiji, ali o tome u Srbiji nema referenduma, a koliko znam nema ga ni u Bosni, odnosno nema ga ni u Republici Srpskoj.

 

 

Često govorite o ulozi Crkve Srbije. Kakva je ta uloga zapravo bila u ratnim sukobima i možete li napraviti neku usporedbu s onim što se događa u današnjem vremenu i tenzijama u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori?

 

 

Pa to je jasno, Srpska pravoslavna crkva je podržavala ratnu politiku Miloševića.

 

 

Ona je blagosiljala mačeve, ona je u neku ruku opravdavala i mnoge zločine i nije prihvatila da postoje veliki zločin genocidnog tipa i nije pružila bratsku ruku drugim narodima da nezavisno od vera budemo i dalje zajedno. Ona je bila Ecclesia Militans, ono što bi se reklo, ne samo u smislu proširenja hrišćanske vere, nego je ona bila Ecclesia Militans kao osvajačka crkva radi interesa Beograda, nasuprot interesa srpskog stanovništva u drugim zemljama. To ne znači da mnogi Srbi to nisu želeli, jesu s obzirom na izvesna iskustva iz prošlosti, ali su morali znati da će ukoliko se suprotstave unutrašnjim interesima i drugih naroda u stvari izgubiti svoju poziciju.

 

 

I to je bila velika greška Beograda i Beograd tu grešku neće do danas da prizna. Neće ni sadašnja vlast, a neće i ogroman deo beogradske opozicije.

 

 

Bili ste ministar u vladi pokojnog Zorana Đinđića. Znate sve o ratnom zločincu Vojislavu Šešelju, jeste li imali sukob s njim i kako danas gledate na poteze režima Aleksandra Vučića – najboljeg Šešeljevog učenika?

 

 

Ja nikakvu veliku, ličnu, antagonističku istoriju sa Vojislavom Šešeljem nemam. Ja imam antagonističku istoriju suprotstavjenu velikosrpskoj politici.

 

 

On je samo jedan manji deo koji bi bio značajan za analizu. Neuporedivo veći deo analize mora da se izloži predmetno, mora da se izloži Srpska Akademija nauka i umetnosti, velike deo akademika, zatim jedan deo književnika, zatim naravno Srpska pravoslavna crkva, mnogi intelektualci sa Beogradskog univerziteta, delovi vojske, i tako dalje. To su bili glavni protagonisti velikosrpske politike.

 

 

Šešelj je samo jedan spoljni izvršilac.

 

 

Rekli ste da kad biste se vratili u politiku da biste se zalagali za secesiju i autonomiju Vojvodine?

 

 

-Kad bih se vratio založio bih se za secesiju Vojvodine, nikako za autonomiju. Ja sam za autonomiju i za jačanje zakonodavne autonomije Vojvodine bio početkom 90-ih godina, verujući da federalna struktura Srbije je jedini pravi interes celokupnog stanovništva u njoj, koji uključuje i Kosovo. I da je jačanje federalističkih pozicija naših republika jedini put za očuvanje Jugoslavije, a nikako pokušaj obnove centralizma. Bilo Karađorđevićevskog centralizma u staroj Jugoslaviji, bilo starog centralizma koji se stao napuštati u socijalističkoj Jugoslaviji. Nisam uspeo.

 

Rat je obustavio to. Taj jedan put. Mi smo se raspali na sastavne delove i sada je potpuno besmisleno razgovarati o autonomiji Vojvodine. U jednom slučaju može i o tome.

 

 

Ali je sada besmisleno razgovarati o autonomiji Vojvodine jer nje nema, nju je uništila i sama beogradska demokratska opozicija Ustavom iz 2008. godine, jer je Vojvodina izgubila svaku zakonodavnu vlast i nema pravo na samostalno formiranje budžeta i ona je postala ništa drugo do jedan prosjak ovisnik o beogradski budžet i većinsku volju stanovništva koja nije u Vojvodini.

 

 

Kako gledate na ukupno stanje u Srbiji i odnos Beograda prema Sarajevu, prema Banjoj Luci. Zapravo, kako gledate na ono što radi režim Aleksandra Vučića?

 

 

Ja mislim da sve manje ljudi u Srbiji zna gde je Sarajevo i da nema nikakav osećaj više bratstva, ljubavi, sadejstva sa jednim divnim narodom koji živi u Bosni i Hercegovini.

 

 

I mislim da ogroman deo Srba koji živi u Republici Srpskoj ne želi više da se nastavi ova politika antagonizma i zakrvljivanja. U Beogradu je situacija takva, kao što je i vidite, da se nastavlja sa ubitačnom polarizacijom u borbi za vlast pri čemu ja ne podržavam u mnogo čemu ono što govore opozicionari, ali kada je u pitanju obnova pravne države tu naravno stojim iza njihovih zahteva, ali i u mnogo čemu drugom oni još nisu našli tematski put da stvore alternativne programe u odnosu na Vučića kada je u pitanju ekonomija, kada je u pitanju poljoprivreda, kada je u pitanju odnos prema Evropi, kada je u pitanju odnos prema Kosovu, zatim prema Republici Srpskoj i nužnosti očuvanja Bosne i Hercegovine kao države.

 

 

Ona nema jasan stav ni prema Crnoj Gori, jedan veliki deo podržava secesionističke skrivene namere ove grupe secesionista u Crnoj Gori. Ona nije još uvijek jasna kako da se ponese prema Hrvatskoj, mada je tu veoma tiha, ali nije u stanju ni opozicija da se poveže, recimo sa Pupovcem i sa preostalim Srbima koji tamo žive i koji su izloženi naravno i zbog nepodrške Beograda, ali zdrave, a ne loše podrške koje bi ugrozila njihovu poziciju.

 

 

Otuda ja vidim da u Srbiji se nastavlja polarizacija između opozicije i režima koji niko ne zna kako će se završiti, a istovremeno priželjkujem da opozicija ozdravi i da iznese na površinu programa ono što do sada ne čini, a to je alternativni program koji se u svemu obračunava, ako hoćete tim grubim izrazom da to kažem, koji se obračunava sa postojećim političkim elementima politike Srpske napredne stranke.

 

 

Opozicija u Beogradu iz 90-ih godine imala je neuporedivo bolji pristup, jer mi smo formirali alternativnu politiku koja se u svim vrednostima sukobila sa Miloševićevom politikom i to je bio razlog zbog kojeg su stanovnici mogli, stanovništvo, birači, narod mogao da vidi šta jeste mogući drugačiji put Srbije i to je na kraju i pobedilo 5. oktobra. Ali to je i naišlo na mnoge otpore, mnoga, mnoga pitanja, pre svega u beogradskoj opoziciji koja je uvek delimično i sada ostala u mnogo čemu velikosrpska -nacionalistička. Tako da to nije problem samo Srpske napredne stranke u njenoj politici, njena politika jeste politika koja je prerasla u politiku terora nad stanovništvom.

 

 

Ali politika opozicije mora da pobegne od toga i da ponudi program prema svemu ovomu o čemu sam govorio koji će je učiniti novstvom.

 

 

Za kraj imam jedno lagano pitanje. Svirate li još?

 

 

Da, da i trebalo bi ovih dana sa jednom grupom sa svojim prijateljima muzičarima da opet malo uživam u jazz muzici (smijeh).

 

 

Ja sam bubnjar inače, pa ponekad sviram i orgulje.

 

 

Što imate od kompleta, na čemu svirate?

 

 

Imam američke Rogers bubnjeve.

 

(SB)

PROF. DRAGAN VESELINOV, BIVŠI MINISTAR U ĐINĐIĆEVOJ VLADI: Lekcija Stanivukoviću i vlastima u RS-u – Sveti Sava nema veze sa „svetosavljem“, on čak nije bio ni Srbin…