Uskoro se u Sarajevu održava Konferencija Igmanske inicijative na kojoj je najavljeno i vaše sudjelovanje. Tema skupa je „nadiruća fašizacija“…

 

 

 

Uskoro se u Sarajevu održava Konferencija Igmanske inicijative. Tema skupa je „nadiruća fašizacija“. Bio je to povod za razgovor s profesorom Jovanom Komšićem, sociologom i članom Vojvođanske akademije nauka i umjetnosti, rodom iz Srijema, koji je za „Slobodnu Bosnu“ govorio o svom porijeklu, ali i uzrocima društvenog i moralnog sunovrata u kojem danas žive građani na ovim prostorima.

 

 

Jovan Komšić je govorio i o liku i djelu velikog Bogdana Bogdanovića, bivšeg gradonačelnika Beograda, arhitekte, mislioca, humaniste, koji je zbog sukoba sa Slobodanom Miloševićem život nastavio u ezgilu, a koji je iza sebe ostavio monumentalna djela, među kojima je i Partizansko-spomen groblje u Mostaru.

 

 

U Bosni i Hercegovini su poznati profesor Ivo Komšić i političar Željko Komšić, otkud u Srijemu Jovan Komšić, koje je porijeklo vašeg prezimena?

 

 

Da, moj otac je posle Drugog svetskog rata kao dete koje je bilo u Partizanima i nakon izvlačenja, tada u tim ružnim i crnim vremenima, našao se u Sremu i tu odrastao, završio škole, zaposlio se, porodicu stvorio i do kraja života ostao u Sremu. A ja, eto, kao rođeni Sremac, državljanin, građanin Srbije, imam to zadovoljstvo kad se sretnem sa Ivom Komšićem, bolje se znamo jer smo u struci, u profesiji, često smo u kontaktu, a onda se iz milja nazovemo „rođacima“, makar kad je reč o prezimenima. Moj otac je rođen u Vinkovcima i našao se u Sremu i tu je svoje gnezdo stvorio.

 

 

Odatle ja u ovoj priči. A, onda oni koji ovih decenija, prateći moje vrednosno-intelektualne i druge pozicije, računaju da po ideji sudbinskog pripadanja naciji ja bih trebao da budem pripadnik jednog, a ne drugog plemena. Oni imaju taj problem, a ja biram vlastiti, kao i moj otac, biram vlastiti identitet naslonjen na tradiciju, ali i na identitet koji se vezuje za osećaj ljudskosti i pripadnosti izboru onog kruga ljudi koji su bliski mojim pogledima na svet i svetonazorima i kritikujem u teoriji sa vrlo razgovetnim argumentima, teoriju zatvorenog plemena i pripisanosti određene dominacijom plemenske običajnosti u kojoj svi pripadnici plemena moraju misliti isto kao i njihov poglavica ili onaj do poglavice koji je zadužen za reprodukovanje običaja koji odgovaraju onaj sorti običaja o kojoj piše John Stuart Mill još polovinom 19. vijeka.

 

 

Eto, to vam je moj teoretizovan odgovor. Odkud Jovan, koji nije Ivan nego je Jovan, odkud on u Srbiji, a eto biće i u Bosni po neznam koji put, sa prijateljima.

 

 

Često citirate i podsjećate na lik i djelo velikog Bogdana Bogdanovića, arhitekta i mislioca čija djela i danas ulijevaju strahopoštovanje na prostoru bivše Jugoslavije. No, u Mostaru je Bogdanovićevo remek-djelo konstantno na udaru neofašista. Što o Bogdanoviću trebaju znati oni koji ruše njegovo djelo ali i mladi koji svakodnevno prolaze kraj Partizanskog-spomen groblja u Mostaru?

 

 

Tu poruku o Bogdanoviću sam poslao kroz uvod moje poslednje knjige koja se zove Refleksije velikog propadanja srpske tranzicijalne „elite“, od rata do mira i nazad, 1987. – 2024. godina.

 

 

Tu sam uputio na Bogdanovićeve, nažalost, proročke reči. Kažem nažalost, iako je Bogdanović kao arhitekta, filozof i veliki um imao potrebu da odbrani demokratsku, civilizacijsku moralnost i ljudskost. Upozorio je on na ono što će se desiti građanima Srbije, a onda i građanima Jugoslavije.

 

 

U pismu koje je poslao Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije, njegovom Predsedništvu i predsedniku Slobodanu Miloševiću, upozorio je na zarazu rečima, na mentalne zamke staljinizma i na opasnost da te piromanske intervencije u krizi koja je ne samo pretila, već u dobroj meri zahvatila biće građana Srbije i građana čitave Jugoslavije, da se vrlo pažljivo traži izlaz iz krize kako ne bi najveća žrtva na kraju bila srpska nacija.

 

 

Naravno, s obzirom na mentalnu prirodu te strukture bivše Komunističke partije, tog krila, te struje, Bogdanović je pripadao civilizacijskoj, liberalnoj, toploj struji, iako je bio u Savezu komunista, nekad se govorilo o toploj struji marksizma, humanističkoj komponenti te ideologije. I kao veliki filozof i intelektualac koji je čitavu Jugoslaviju oplemenio idejom humaniteta i žrtve koja opominje, ali žrtve koja poziva i pruža ruku razlikama, pruža ruku ljudima dobre volje, pruža ruku razboritosti i mudrosti na ovim prostorima koja se gradila tih decenija nakon Drugog svetskog rata.

 

 

Beograđani su u to doba imali veliku čast da imaju za gradonačelnika tako veliku ličnost evropskog formata. Zbog tog stava, zbog te vrednostne potke, zbog tog poziva intelektualca koji ne gleda sitni, vlastiti interes, nego odgovorno nudi izlaz iz nagoveštavajućih velikih izazova i sunovrata, taj čovjek je doživeo tužnu sudbinu da mu u 1988. godine na ulazu pišu parole o ustaši, neprijatelju, izdajniku.

 

 

Nažalost, danas mladi ljudi u Srbiji ne znaju ko je bio Bogdan Bogdanović, a da stvar bude teža u tom lancu zla i belodano potvrđujuća o sistemu spojenih sudova u relacijama ideološkim, vrednostnim, kulturološkim prostorima bivše Jugoslavije.

 

 

Prizori koje svake godine gledamo iz Mostara, kako se razara elementarna pretpostavka ljudske civilizovanosti, a milenijumima je ljudi traže, ljudi koji pripadaju različitim kulturama i jezičkim zajednicama, verskim zajednicama i ideološkim zajednicama. Milenijumima su ljudi tragali za obrazcima mogućnosti zajedničkog života.

 

 

Bogdan Bogdanović je svetionik, metafora mogućnosti zajedničkog života u nečemu što se zove dobra volja, u nečemu što se zove humanost, u najplemenitijoj formi i sadržaju. A onda vidimo kako sumanuta, sužena, ideologizovana, doktrinarno osakaćena svetska mržnja i zlo, hoće da ukine i poslednje ostatke mogućnosti da živimo kao ljudi, a ne kao zveri, čija je deviza, što je svojevremeno jedan veliki filozof napisao kad je reč o tom tipu svesti, govori o plemenima, ratničkim plemenima u kojima je rat obrazac svakodnevnice.

 

 

Nažalost, Bogdan Bogdanović, ako ništa drugo i kad je reč o mom skromnom pokušaju da na meni primeren način, profesionalno i moralno, makar podsetim one malobrojne koji će čitati to što pišem ili ono što govorim, makar da vide da buduće generacije, ako budu uopšte bile u mogućnosti da očuvaju i rehabilituju tu vertikalu ljudskosti i humanosti, moraju imati informaciju o tome ko je bio Bogdan Bogdanović.

 

 

KNJIGOM U GLAVU

 

 

U knjizi koja je objavljena 1988. godine, Bogdan Bogdanović počinje to pismo i tu studiju sa rečima – jezik je misao, misao je čin, ako ne poštujemo tu osnovnu premisu ljudskosti onda ćemo se vratiti u daleku prošlost u kojoj nije bilo homo sapiensa, vratit ćemo se i vraćaju nas ideolozi sukoba, mržnje i poništavanja simbola i matrica mogućnosti da budemo zajedno, vraćaju nas zverima.

 

 

U nedavnom razgovoru za beogradski radio govorili ste o “ocu srpske nacije” Dobrici Ćosiću i njegovim planovima o ustanku početkom 80-ih godina prošloga stoljeća. Zbog čega se forsirao narativ o Sarajevu kao srpskom gradu?

 

 

Objašnjavao sam motive i logiku vlastitih analiza u knjizi Prividi identiteta, jednoj velikoj monografskoj studiji koja govori upravo o ovim temama koje smo načeli prethodno u priči o Bogdanu Bogdanoviću. Dakle, kad je reč o tim kulturološkim, sistemskim uzrocima razaranja Jugoslavije i neslavnoj ulozi nacionalističkih elita u svemu tome, onda sam pomenuo i detalj jednog razgovora u kabinetu u knjizi Warrena Zimmermana posvećena analizi uzroka i tokova razaranja Jugoslavije.

 

 

Zimmerman ilustruje jedan detalj koji objašnjava ulogu intelektualaca u razaranju Jugoslavije i sa razlogom upućuje na jedan momenat koji u docnijim analizama uzroka raspada, znači uzroka razaranja, uzroka – da tako kažem – ubijanja Jugoslavije, analitičari uglavnom previđaju – nije narod bivše Jugoslavije bio sklon razaranju federativne zajednice. Dugo vremena je trebalo nacionalističkim elitama krajem 80. godina, skoro čitava decenija da svojim političko-medijsko-kulturološkim pozicijama i socijalizacijom tih pozicija u javnom mnjenju vlastitih republika, da razore te vrednosne temelje i svrhe institucionalne mogućnosti da narodi koji pripadaju različitim religijama i različitim etničkim nacionalnim zajednicama mogu živeti zajedno. Jugoslavija je bila cenjena upravo zbog te činjenice.

 

 

Citiram u Prividima identiteta – jedan mostarski književnik u jednom intervjuu koji je objavljen u Srbiji kazao je da je to bila jugoslovenska civilizacija koji su rado razbijali pripadnici verskih i nacionalnih zajednica jer je pokazivala mogućnost da se nadiđe ta despotija zatvorenog plemena. A onda to pleme u agoniji progovara kroz razgovor dva intelektualca. Jedan je šekspirolog, drugi je psihijatar, nisu zaslužili da ih pominnjemo po imenima, vi znate o kome je reč.

 

 

Ambasador Zimmerman im kaže sledeće u tom razgovoru iz 1992. godine – Dakle, pred rat kaže „Ja vidim da je vaša logika uz pomoć jače oružane sile da proširite geografsku teritoriju pod vašom kontrolom a onda da u potonjim pregovorima zadržite što je više moguć obim tako uspostavljene kontrole za političku merodavnost substancijalno istovrsnog etniciteta naroda na datoj teritoriji“.

 

 

Tada sledi njihov odgovor – da je reč o narodu, srpskom narodu – žrtvi i to je standardna figura svake nacionalističke priče, to se u teoriji zove viktimizacija, „nepravedan odnos drugih prema nama, mi smo žrtve izdaje drugih i konačno treba stati na vlastite granice, na granice vlastitog plemena“ i u tom obrazloženju kažu ova dvojica predstavnika srpskog naroda u Bosni i Hercegovini – „Mi smo više puta u istoriji izdani, razočarani odnosom drugih prema nama, osećamo neprijateljska raspoloženja, mi smo ratnički narod i konačno treba da stanemo na svoje prirodne, istorijom osvojene i autentične granice“, a onda i ovaj doktor nauka, intelektualac, iako je zvaničnik najmoćnije države sveta u to doba, Zimmermann kaže –„Pa dobro, kako ćete regulisati mogućnost života u Sarajevu“?

 

 

A oda psihijatar (ratni zločinac Radovan Karadžić, op. „SB“) odgovara –„Sarajevo je srpski grad“.

 

 

Zimmermann ga je upitao –„Ali ako to tako pretvorite u etničku svojinu urbane zajednice, kakvo je operativno rešenje problema u kome većina građana Sarajeva su pripadnici drugog etniciteta i druge konfesije?“, na što mu je psihijatar odgovorio da je „Model na kome mi radimo i insistiramo je kao Berlin do rušenja Berlinskog zida 1989. godine!?“

 

 

Ne verujem da su Nadrealisti znali za razgovor ambasadora, ovoga našeg šekspirologa i psihijatra, ali su u toj svojoj umetničkoj, kritičkoj alegorijskoj formi ponudili slike Sarajlija koji preko visokih zidova prebacuju potrepštine i đubre, sa jedne na drugu stranu zida.

 

 

To je ta ideja nemogućnosti zajedničkog života koja je, nažalost, da dovršim tu priču o Sarajevu kao metafori.

 

 

Zakonito, sa tom nacionalističkom ideologijom, to se u filozofiji zove „megalotinija“, potreba za priznanjem vlastite superiornosti i veće dobiti u odnosu na druge, zbog toga što ta dobit je osvojena na ovaj ili onaj način.

 

 

Danas u regionu živimo u atmosferi, ne samo ideje nemogućnosti zajedničkog života među pojedincima i društvenim grupama, nego sada se na državnoj geopolitičkoj mapi regiona rađa ideja o nemogućnosti mirne koegzistencije među državama i koegzistencije među narodima, što je u kuturološkom smislu jedna od najdestruktivnijih konsekvenci početne ideje u kome se plemenski misli logikom – čini drugima ono što su drugi tebi činili.

 

 

Odnosno kako to kontroverzni nemački filozof nacional-socijalizma Karl Schmidt kaže i govori o političkoj merodavnosti substancijalno istovrsne narodne grupacije na čitavoj teritoriji tog naroda i plemena. I to je, po mom sudu, ta destruktivna ideja koja ne nestaje na tlu Evrope proteklih vekova modernizacije i izgradnje država i odnosa među državama i ljudima.

 

 

I danas živimo u momentu u kome oživljavaju takve ideje, ne samo ideje iz 1990-ih, nego ideje iz 1920-ih i 1930-ih godina prošlog veka i prete proširenju sukoba i umnožavanju tih piromana o kojima govori Bogdan Bogdanović. Shodno logici interesa velikih sila i produžetaka politike posredstvom ratova sa posledicama koje mogu biti katastrofalne po egzistenciju svih naroda, ne samo globalno u Evropi. Ukrajina je primer tog nivoa i te tačke civilizacijske destrukcije.

 

 

Uskoro se u Sarajevu održava Konferencija Igmanske inicijative na kojoj je najavljeno i vaše sudjelovanje. Tema skupa je „nadiruća fašizacija“…

 

 

U ovom našem regionu, ako za 10 godina populacije naših mladih država, poludržava, nerazvijenih ekonomija, nestabilnih narogušenih identiteta kao lažnih prijatelja, ljudi zaplašenih ekonomskom krizom, deregulacijom, neizvestnostima i koji se hvataju za poslednju slamku vraćanja u stare granice plemena, bez obzira što te stare granice onda ne daju šanse za njihov vlastiti izbor i vlastiti identitet, nego te stare granice počivaju na logici u kojoj nema pojedinačnog „ja“, nego na logici u kojoj se interesi zatvorene kulturološke grupacije saopšavaju sa jedne adrese, a to je adresa jednog modernog poglavice. I onda ta naša društva gube za 10 godina – 10% vlastite populacije, jer ljudi „glasaju nogama“, kako se to u sociologiji kaže, i odlaze i biraju šanse za kakav takav normalan život i kakvo takvo dostojanstvo, nažalost, van granica.

 

 

I tu su razlozi zašto mi u Igmanskoj inicijativi, realno ocenjujući da su dosezi naše idejne vrednosne intervencije ipak limitirane. Mi smo deo razboritog segmenta civilnog društva opredeljenog za ljudska prava i slobode, opredeljenog za ono što se zove humana strana ljudskog pića. Ali procenujemo da je momenat u kome, u meri u kojoj možemo uticati na javna mnenja pojedinačnih država, onda i ukupno u jezički srodnom i razumljivom regionu, procenujemo da je vreme da ponovo upozorimo na posledice novog sunovrata.

 

 

Nadiruće fašizacije?

 

 

Da!

 

(SB)

PROFESOR KOMŠIĆ : Šta je američki diplomat kazao ratnom zločincu Karadžiću i što trebaju znati oni koji bestijalno orgijaju po Bogdanovićevom remek-djelu u Mostaru…