Nema nikakvog valjanog razloga niti objašnjenja zašto Srbija ne preuzme vlasništvo nad Naftnom industrijom Srbije.

 

 

 

Piše: MARIO ILIČIĆ

 

 

Nedavno osnovana srbijanska kompanija ponudila je, navodno, 2 milijarde eura ruskim kompanijama Gasprom njeftu i Gaspromu za njihov zajednički udio od 56,1 posto u Naftnoj industiji Srbije, koja upravlja jedinom rafinerijom nafte u Srbiji.

 

Izjavio je to konroverzni osuđivani poduzetnik Ranko Mimović, dodajući da je ponuda „uopćeno prihvaćena“ od strane ruskih vlasnika NIS-a.

 

 

Ponuda kompanije KFT Senator Treasury G.T.7 Two LLC, koja je osnovana prošle godine, predstavlja izazov za mađarski MOL, koji pokušava kupiti većinski udio u NIS-u, a koji je pod američkim sankcijama od oktobra prošle godine.

 

 

Ured za kontrolu strane imovine američkog Ministarstva financija (OFAC) uvela je sankcije NIS-u kao dio širih mjera usmjerenih na ruski energetski sektor zbog rata u Ukrajini.

 

 

Zatražila je povlačenje akcija NIS-a koje posjeduju Gasprom njeft i Gasprom, njegovi ruski većinski vlasnici.

 

 

Gasprom njeft je objavio da priprema prodaju svog udjela u NIS-u mađarskoj kompaniji.

 

 

„Gasprom njeft aktivno priprema prodaju svog udjela u NIS-u mađarskoj kompaniji MOL. Neophodne korporativne i regulatorne procedure su trenutno u toku. Kompanija ne vodi nikakve druge pregovore po ovom pitanju“, navodi se u objavi ruske kompanije.

 

Nevjerojatno u cijeloj priči je da je Ranko Mimović bio 2015. osuđen na 12 godina zatvora kao član poslovodstva Cestnog podjetja Ljubljana, a optužnica ga je teretila da je sa gradonačelnikom Ljubljane Zoranom Jankovićem izvlačio veliki novac.

 

 

Naravno, poslije je presuda poništena; a u Hrvatskoj se pojavljivao 2010. godine u aferi “Spice”, i u “Podravci”, najavljivao da će on preuzeti većinski paket “Podravke”, a istovremeno su mu kompanije u Beogradu bile blokirane.

 

 

Kontroverzni biznismen Ranko Mimović pravosnažno je osuđivan u Sloveniji zbog financijskih malverzacija, dok je u Hrvatskoj bio predmet istraga.

 

 

U međuvremenu, srbijanska ministraica Dubravka Đedović Handanović izjavila je kao Srbija nije zadovoljna ponudom za NIS.

 

 

VUČIĆEVA KAMUFLAŽA

 

 

Da je priča o srbijanskoj kompaniji koja pokušava preuzeti NIS samo kamuflaža povrđuje izvor “Slobodne Bosne” iz Srbije, inače ekspert iz oblasti energetike, izvrsni poznavatelj prilika u Naftnoj industriji Srbije, koji nam je pod uvjetom anonimnosti pristao otkriti nevjerojatne detalje.

 

 

Nema nikakvog valjanog razloga niti objašnjenja zašto Srbija ne preuzme vlasništvo nad Naftnom industrijom Srbije.

 

 

Srbija ima sva prava koja može ostvariti kroz ugovore koje ima. Također, Srbija ima na raspolaganju i pravo preče kupnje, a također, vlast u Srbiji mogla se pozvati na klauzule raskida ugovora jer je ruska strana bila pod sankcijama. Znači, Rusija je pod sankcija,a a ne Srbija, koja pravno gledano nema ništa s ruskim sankcijama.

 

 

Čak u tome je predviđeno da Srbija preuzme cijeli NIS. Izvor “Slobodne Bosne” tvrdi da ruska strana očigledno ima namjeru prodati većinski udio svima, samo ne Srbiji.

 

 

Tu uopšte nije važan novac. Neko nudi milijardu, šta sad vredi što taj nudi dve milijarde, pa Vučić je nudio tri milijarde odmah, pa Rusi ne daju. Znači, očigledno je to još jedna vrsta poniženja koju smo mi doživeli, kojom hoće da se zamaskira da Rusi to žele prodati bilo kome, samo ne Srbiji, navodi naš izvor.

 

 

Kao što smo već pisali, nedavno osnovana srbijanska kompanija ponudila je 2 milijarde eura ruskim kompanijama Gasprom njeftu i Gaspromu za njihov zajednički udio od 56,1 posto u Naftnoj industiji Srbije, koja upravlja jedinom rafinerijom nafte u Srbiji, a vlasnik kompanije, kontroverzni Ranko Mimović, tvrfi kako je ponuda „uopćeno prihvaćena od strane ruskih vlasnika NIS-a.

 

 

Kakav je to biznismen koji ima dve milijarde eura da niko ne zna za njega. I da mu je račun blokiran za 8.000 dinara, navodi naš izvor.

 

 

Podsjetimo, Mimović je presuđen na 12 godina zatvora a kompanije u njegovom vlasništvu su bile pod blokadama.

 

 

To je očigledno bačena koska da se uhvatimo na to da se bavimo nekim izmišljenim likovima sa izmišljenim pričama. On kaže da je dao ponudu, ali nije dao pismene garancije banke, nije dao onako kako se daje ponuda, on je samo to rekao. Kao kada bi nas dvojica sad rekli – evo, 5 milijardi dajemo. Znači, prosto ne postoji ništa stvarno što se toga tiče, taj čovek je samo dao izjavu novinarima, upozorava naš izvor.

 

 

Zanimljivo je i kako srbijanski predsjednik Aleksandar Vučić tvrdi da ne zna tko je taj čovjek i da nije vidio nikakav dopis da je stigao u Predsjedništvo, a Mimović s druge strane tvrdi da je obavijestio Vučića.

 

 

POTPISNIK IDE U ZATVOR

 

 

Da bi Rusi prodali bilo kome, pa i mađarskom MOL-u, Naftnu industriju Srbije, sa srijanske strane netko mora potpisati da se odriče prava preče kupovine, otkriva naš izvor.

 

 

-Taj nas zanima, ko će to da potpiše, taj nas zanima i zašto je potpisao. Znači, ne mora da potpiše, ne može ga niko naterati. Ko će to dobrovoljno da potpiše da se mi odričemo i zašto!?

 

 

Taj će u zatvor da ide. A to kome ćete vi i za koje pare prodati, nebitno je. Znači potpuno je jedna onako luda priča, naveo je.

 

Na pitanje kakva je situacija s Rafinerijom u Pančevu, naš izvor odgovara:

 

 

Rafinerija u Pančevu jeste moderna.

 

 

Uložen je novac. Oni kad su došli, krenuli su u modernizaciju rafinerije. Jedna strana priča je što su Rusi to radili sa novcem NIS-a, sa novcem od vojođanske nafte, od rudne rente koju nisu plaćali.

 

 

A kad smo mi hteli za državnu firmu “Transnafta”, da uzmemo skladišta od Vojske Srbije, da držimo obavezne rezerve koje je Evropska unija nalaže, onih 90 dana prometa u zemlji, to nama nije država tada omogućila, nego je dogovoreno sa NIS-om da njegove zalihe u rafineriji proglasi strateškim rezervama.

 

 

I onda Rusima država, u stvari, plaća naknadu za tu količinu, a to je njegova sirova nafta za preradu. Pa nije Evropska unija propisala da tebi strana zemlja drži tvoje strateške zalihe u sirovoj nafti, nego da drži u gotovim proizvodima da su tebi dostupni odmah.

 

 

Šta sad to znači? Da u slučaju krize, da Evropska unija nešto naloži, ti moraš Rusiju da pitaš da ti da tvoju robu!? Pa ko to normalan može da prihvati? I zašto bi neko pristao na to? I ta rafinerija tome služi, znači akumulira tu sirovu naftu koja sliže od Janafa, od Omišlja – Novi Sad – Pančevo, ona nju tu drži. Transnafta drži deo zaliha sirove nafte, deo oni, i to država njima finansira. I to je tako ispreplitano sve, da sad novi vlasnik i kad bi došao – on je neminovno spetljan s državom. Ne zna se tu šta je čije. Zna se samo da građani plaćaju i država, navodi naš izvor.

 

 

Na pitanje kolike su posljedice svih ovih sankcija u Srbiji, naš sugovornik odgovara:

 

 

-Druga strana priče je Banatski dvor, skladište gasa koje smo mi jedini dali u većinsko vlasništvo Rusima na celoj trasi Južnog toka. Znači, Rumuni i Bugari su zadržali i Turci, oni su vlasnici 51 posto, a Rusi 49. Samo u Srbiji – Rusi imaju 51, a Srbija 49 posto.

 

 

Nikad vi, ni u jednoj zemlji ne možete prodati nešto što je ispod zemlje. Znači, možete da prodate samo ono što je na zemlji, a ne ispod zemlje.

 

 

Ne možete kupiti ni u jednoj zemlji ništa što je pod zemljom. To se zove “rudna renta”, ako je pod zemljom, onda država ima deo kad vi to vadite, kad vam daje dozvolu.

 

 

Ništa ne možete prodati što je ispod zemlje, ni vodu, ni naftu, ni gas.

 

 

I te rupe za skladišta, to nikad ne može da se privatizuje, to je imovina države, Srbije konkretno. I oni kad su tu preuzeli upravljanje, oni su instalirali gore opremu koja je kapaciteta 5 miliona kubika opreme dnevno. Znači, on ne može da uzme iz skladišta više od 5 miliona kubika dnevno.

 

 

A Srbija u sezoni troši 12 miliona kubika. Ko je Rusijima dao saglasnost da instaliraju opremu u kojoj je manje od 50% potreba Srbije? Čemu to skladište služi? A 99% sam siguran, da je to urađeno, da bi te uvek za onu razliku držali “na uzici”, na ugovoru, na uvozu.

 

 

Znači, bez uvoza, bez njegovog ugovora, tebi skladište ne znači ništa. Jer može da ti podmiri 40% potreba.

 

 

A istih takvih tri rupe imamo spremne da budu skladište gasa uz ulaganje. Na primer – 50 miliona evra da Srbijagas uloži i da ima ista skladišta kao ta. To su istrošene naftne bušotine gasne koje NIS neće da vrati državi. Znači Rusi to ne daju državi, a moraju da vrate jer je to prirodno bogatstvo.

 

 

Da ne bi postojalo drugo skladište, jer mi sami možemo da napravimo za pola godine drugo identično skladište. Da potpuno nemamo nikakve veze sa njima.

 

 

A onda Vučić neće da pravi to drugo skladište, nego zakupljuje takvo isto skladište u Mađarskoj od Orbana. I taj isti gas, prosleđuje njemu da on nama čuva, uz naknadu taj gas. Pa da nam da kad nam bude trebalo.

 

 

Pa to nema nigdje u svetu, navodi naš izvor.

 

 

GUBITAK ENERGETSKOG SUVERENITETA

 

 

A to su prijavljali onoliko koliko su oni rekli da su izvadili. Nema kontrole nikako.

 

 

Kada su Koštunica i nacionalistička vlada dogovarali taj paket s Rusima, Rusi su tražili rafinerije.

 

 

Dogovor je bio dve rafinerije. Novosadsku da iseku, zato što je američka, jer je to Texaco-tehnologija. A pančevačku, koja je za rusku naftu, da je modernizuju.

 

 

To je bio predmet razgovora. A onda je srpska strana, Vojislav Koštunica i Velja Ilić, njima su rekli, -”Ne, damo mi vama sve. I 500 pumpi, i vagone, i izvorišta nafte i gasa, i sve mi vama damo”.

 

 

I onda su Rusi rekli -”Nema problema, hoćemo”!

 

 

I tako su sve kompletno predali Rusima. Znači, samo je trebalo ostaviti Naftagas, proizvodnju nafte državi, i da se kaže, sve što Naftagas proizvode, vi ste dužni da kupite po ceni po kojoj plaćate u Beču vašu naftu. I sve bi bilo u redu.

 

 

Pare bi onda išle državi, na državnu firmu, a šta bi država dalje radila, nije ni važno.

 

 

Ali bi išli državi, država bi donosila odluku. A ti ustupiš njima taj novac, navodi naš izvor.

 

 

KAKO SE RADI U RUSIJI

 

 

U Rusiji, na primjer, ko vadi naftu, to su te njihove firme. Njemu se priznaju troškovi po toni izvađene nafte.

 

 

I onda ruska vlada kaže -”22 dolara vam priznajemo po toni troškove da izvadite naftu”. Čim izvade naftu, ona postaje državna i kompanije je predaju državi. To koja je njena cijena, to se privatne kompanije ne tiče.

 

 

Kompanijama su plaćeni troškovi vađenja. Znači, nema rudne rente, nego vlast plaća troškove koje ona propisuje, i kad se nafta izvadi ona tada postaje državna.

 

 

Rusi su krenuli u maksimalnu eksploataciju. Niko ne zna koliko su oni za 15 godina izvukli nafte. I naravno, pošto mi nismo arapska bogata zemlja naftom, ta izvorišta polako padaju. I nemaju više taj kapacitet i sigurnost koji bi Srbija trebala da ima, da zalihe traju 10 ili 15 narednih godina, zaključio je naš izvor.

 

(SB)

Ruski rulet Aleksandra Vučića, priča o prodaji NIS-a je samo kamuflaža, ovo je prava istina o svemu…