Ratni zločini ne zastarjevaju i svi normalni ljudi na ovim prostorima nadaju da će svi one koji su ih počinili biti procesuirani.

 

 

 

Aleksandar Marton, politički analitičar i glasnogovornik Lige socijaldemokrata Vojvodine, govorio je za „Slobodnu Bosnu“ o aktualnoj političkoj situaciju u regiji. Osvrnuli smo se na zahlađenje odnosa na relaciji Aleksandar Vučić-Milorad Dodik, veličanje ratnih zločinaca i fašizma u regiji, te istrazi talijanskih tužitelja u slučaju „Sarajevo safari“.

 

 

Nestvarni su prizori iz centra Beograda. Desetak Ćacija u šatorima pred skupštinom maltretira 2,5 miliona Beograđana i još milion onih koji iz svih dijelova Srbije i regije voze kroz centar glavnog grada blokirajući cestu koja je žila kucavica grada. Isti ti Vučićevi studenti u Ćacilendu nedavno su pjevali pogrdne pjesme vrijeđajući Dijanu Hrku, majku poginulog Stefana, koja je donedavno štrajkala glađu. Građani su nezadovoljni ali čini se da još uvijek nema kritične mase da se stvari promjene…

 

 

U pravu ste potpuno, vi ste i sami upotrebili taj izraz „Ćaci“. On se do te mere odomaćio da je ljudima već u svakodnevnoj upotrebi – izraz za one koji su predstavnici vlasti. Ali ove Vučićeve, ove najgore batinaške vlasti koja nema granica u svojoj nemilosti prema građanima Srbije.

 

 

Širi se ćacilend ispred Skupštine: Stižu novi šatori | Beograd | Direktno

 

 

I ono što su oni od centra Beograda uradili je slika i prilika samog Aleksandra Vučića i njegovog režima. Oni su od centra Beograda, znači metropole, jednog starog, ozbiljnog grada, napravili jedan panađur. Panađur je za građanina Srbije, u Šumadiji pre svega, izraz za seoski vašar.

 

 

Znači da su napravili jedan običan seoski vašar i tako poručili građanski opredeljenim građanima Republike Srbije šta misle o njima, šta misle o modernoj, demokratskoj i evropskoj Srbiji. I da, to je slika Aleksandra Vučića. Aleksandra Vučića iz 1990-ih koji je šetao nad Sarajevom sa Vojislavom Šešeljem, koji je 1995. govorio – „Ako ubiju jednog Srbina, mi ćemo 100 muslimana“, Aleksandra Vučića koji je pretio da Glina nikad više neće biti deo Republike Hrvatske, pa u ćutke pristao da je Krajina zaista Republika Hrvatska.

 

 

To je zaista jedan Aleksandar Vučić koji je izgubio sve što je delimično, možda čak i imao u nekom trenutku, a to je poverenje nekih evropskih i nekih svetskih lidera. On se jako zalagao za Srbiju koja je sa svima dobra, koja je u super odnosima i sa zapadom i sa istokom i s Amerikancima, a vidimo da je sada to potpuno suprotno i da je njegova spoljna politika i naravno unutrašnja, doživela potpuni kolaps, i od četiri stolice koje je on stalno pominjao na – kojima Srbija želi sediti, da su sve četiri izmaknute, a žrtve su građani Srbije u ovom padu sa vlasti. Jer Vučićev režim je zaista počeo da pada, on pokušava nekako da se održi i to kandžama iz petinih žila, ne prezajući od toga da što više ljudi sa sobom povuče.

 

 

Mi se iskreno nadamo da on građane Srbije neće povući u ambis, da će na miran način, zaista demokratskim putem i izborima, onako kako studenti traže ovde vlast biti promenjena, i samo se ne bih složio sa vama da ovdje nema kritične mase. U niz navrata, ja mislim četiri ili pet puta je ovde okupljeno više od dve do tri stotine hiljada građana, na jednom skupu u Beogradu možda i četiri stotine hiljada građana, takve skupove mislim da niko u Evropi nije imao i to iz meseca u mesec.

 

 

Imali smo skupove u martu, pa u junu, pa evo sad u Novom Sadu od 150, neki će reći, možda i 200 hiljada ljudi, to su mirni skupovi građana koji su nezadovoljni, uglavnom vrlo mladih, vrlo obrazovanih. Mislim da se stvorila ta jedna kritična masa ljudi koji zaista neće više ovaj korumpirani režim da vide na vlasti i žele da mu, mirnim putem, što pre vide leđa.

 

 

Kako komentirate zahlađenje odnosa na relaciji Vučić-Dodik, nakon ukidanja sankcija predsjedniku SNSD-a i jesu li ugroženi Dodikovi poslovi i poslovi njegovih ljudi u Srbiji?

 

 

Za Milorada Dodika se ja baš ne bih preterano brinuo. Čovek koji je mnogo puta do sada pokazao da ume da prevrne jaknu, to je uradio i 1997. godine, kada je bio velika nada zapadnjaka na ovim prostorima doveden na mesto premijera Republike Srpske sa dva poslanika tada u Narodnoj skupštini, da bi onda, deset godina kasnije, a naročito sada, do pre godinu dana, bio izuzetno veliki jastreb koji je neprestano iznosio izjave od kojih se svakom normalnom čoveku diže kosa na glavi. A sada opet s Amerikancima ulazi u dilove i to definitivno voli da radi sam, bez da mu bilo ko suflira. U tom njegovom samostalnom delovanju, očito je ovaj put izbegao Aleksandra Vučića, koji najviše voli da bude tu gde se problemi rešavaju, s druge strane svi znamo da on mnogo od tih problema i sam pravi da bi ih rešavao, ali ovaj put je očito pokazao Dodik da može svoj problem da reši sam, bez Vučića, a to se Vučiću nije svidelo.

 

 

To se videlo i po rečniku njegovih jastrebova u Srbiji, glasnogovornika Aleksandra Vučića, trbuhozboraca, pre svega Vulina, pa i Miloša Vučevića, koji su poprilično ljutito reagovali na ovo Dodikovo soliranje i lično mislim da u odnosima Vučića i Dodika, a inače smo na Dodika navikli da ovde svako malo dolazi, a sada ga mnogo ređe ima, gotovo da ga praktično i nema, da su ti odnosi bezpovratno narušeni.

 

 

Pitanje, naravno šta će biti s političkom pozicijom uopšte Milorada Dodika, znamo i sami da je on ipak pristao na sve predsude koje su mu stavljene na pravna ramena i da on praktično nije više ni predsednik Republike Srpske, da vrlo verovatno neće biti ni predsednik stranke, tako da je moguće da je njegova karijera generalno odlazi u lošem pravcu po njega, ali odnos sa Vučićem sasvim sigurno da nikada više neće biti sjajan.

 

 

Vučićeva zvezda sigurno lagano pada a Dodiku u jedini cilj da ostane u pozicijama slobode, pre svega, da zadrži novce koje je u prethodnih nekoliko decenija namaknuo. Bojim se da postoje neki ljudi koji su mu očito i sa Zapada pomogli u tome. Nadam da na kraju on kao i svi građani BiH i svake normalne države će odgovarati za svaki kriminal koje je počinio.

 

 

 

 

LSV je pokrenuo Registar državnih terorista, prijavljuju li građani ljude koji po nalogu Vučićevog režima čine ozbiljna krivična djela?

 

 

Taj registar je u fazi sačinjavanja, mi još smišljamo način da to vrlo ozbiljno prezentujemo javnosti i da ga vrlo ozbiljno kreiramo, zato što smatramo da je vrlo bitno da mi sami među sobom sagledemo situaciju, da vidimo ko to u ovoj državi vlada na kriminogeni način, ko državne resurse koristi u svrhe razbijanja mirnih protesta, ko službe državne koristi za jačanje uticaja partije i pojedinaca na vlasti i ko to radi na način koji je mimo propisa.

 

 

Mi u svojim lokalnim sredinama, a na to se u velikoj meri odnosi ovaj registar, imamo brojne pojedince koje prolaze ispod radara. Znači, zna se za Vučića, zna se za Vučevića, zna se za Vulina, za Vesića, ali mnogi u Srbiji i naravno i širom Evrope i sveta nikad nisu čuli za nekog lokalnog subašu koji preti izbacivanjem deteta iz vrtića zato što mu majka nije išla na protest koji je organizovao režim ili koji otpušta oba roditelja iz škole zato što im je sin – student bio na građanskim protestima.

 

 

Građani su vrlo kivni i na te pojedince koje prolaze ispod radara i mi ćemo kao partija sasvim sigurno kroz ovaj registar i posebno kada on bude počeo da funkcioniše pokušati da učinimo sve da ni jedno ime ne ostane ispod radara i da svi oni koji su na bilo koji način kršili zakon i protivzakonito radili u interesu Aleksandra Vučića i njegove nedemokratske, autoritarne vlasti, da će oni morati pred zakonom da odgovaraju.

 

 

Na to se, naravno, nadovezuje i priča o lustraciji koju smo pokrenuli još posle 5. oktobra 2000. godine i izbacili u eter kao priču o zabrani tada Srpske radikale stranke, Miloševićevog SPS-a i JUL-a Mirjane Marković. Zakon o lustraciji je donet, ali nažalost on se nikada nije primenjivao i sama činjenica da se nije primenjivao dovela je do toga da su svi ti radikali iz 90-ih, svi ti julovci, svi ti satrapi Slobodana Miloševića se vratili i da su sad u nekim stvarima i još gori nego 90-ih.

 

 

Nedavno smo svjedočili novim izljevima fašizma u regiji. No, potez crnogoskih navijača na utakmici protiv Hrvatske u Podgorici svjedoči da antifašizam još nije mrtav. U Bosni i Hercegovini, Srbiji i Hrvatskoj ustanove i ulice nose nazive po kolaboracionistima, ustaškim i četničkim zločincima, a vlast u Srbiji odavno je krenula s rehabilitacijom četnika koje na svaki način pokušavaju izjednačiti s partizanima-antifašistima. Kakva je trenutno situacija u Srbiji po pitanju veličanja fašističkih zločinaca od strane vladajućeg režima?

 

 

Nažalost, ta pojava postoji. Ona nije nova, ona je počela 90-ih godina, kada je pokrenut proces istorijskog revizionizma.

 

 

Vi ste to dobro primetili, nije to samo odlika Srbije, nego i mnogih drugih zemalja bivše Jugoslavije, ali i mnogih drugih zemalja, pre svega istoka Evrope, gde su se dželati proglašavali za žrtve, za žrtve za dželate. Nažalost, i danas vidimo da je dominantno takvo ponašanje ove vlasti, da se borba partizanskog pokreta stavlja na stranu da je ona postojala, ali da je imala i brojne negativnosti, a da se uzdiže nešto što svi znamo, što je u krajem slučaju i sudskim odlukama presuđeno posle Drugog svetskog rata. Četnički pokret nije bio herojski i sjajan i nije se borio za interese građana, kako to vlasti pokušavaju prikazati. Imamo i pojavu dodatnu veličanja i stavljana u neki pozitivni kontekst, ljudi koji su direktno, zaista bili u službi nacističke vlade, pre svega premijera Srbije pod okupacijom Milana Nedića i njegovog vojnog krila Dimitrija Ljotića, znači nije bilo dosta veličati Dražu Mihailovića, sad se prelaze i na ova dva opskurna lika, zaista fašista…

 

 

Dimitrije Ljotić nije čak ni krio da je fašista, ali sad se rone suze nad njihovom sudbinom, kako su ih komunisti likvidirali, kako su jednog ubili, drugog poslali na zapad i tamo je poginuo u saobraćajnoj nesreći i sve to je propraćeno brojnim, masovnim primerima tog istorijskog revizionizma koji kreće iz obrazovnog sistema. Samo treba pogledati udžbenike iz istorije i uveriti se do koje mere se tu laže i do koje mere mladog čoveka pokušavaju da indoktriniraju i vidi se to i po činjenici da mi u Srbiji imamo.

 

 

Posebno u Sandžaku koji je višenacionalna i viševerska sredina, imamo spomenike četničkim koljačima koji su osuđeni, za koje se zna da su činili brojne zločine nad muslimanskim stanovništvom u tom kraju. Bojim se da bez zaista sistemskih promena i u obrazovnom sistemu, u medijima, u kulturnoj javnosti mi ne možemo očekivati da će ta situacija da ode u dobrom pravcu.

 

 

Super je smeniti Aleksandra Vučića, to će se u jednom trenutku desiti, ali, kažem, bez temeljnih, bez dubinskih promena, a govorim za čitav region, nećemo uspeti da uverimo mladog čoveka da je zaista partizan bio nešto što je dobro, možda ne idealno i ne savršeno, a da su četnik ili ustaša bili loši.

 

 

Realno, svakom dobronamerom čoveku u regionu je muka kada gleda navijanje, to su mrzitelji svega onog što je drugačije, nekad je to nacija, nekad je neka druga vera, nekad je neko drugog seksualnog opredeljenja, oni su sve ono što su bili SA odredi u doba nacističke Nemačke.

 

 

Gosti uzvikivali "ZDS" i "Ubij Srbija", pa ih domaćini utišali. Crnogorska lekcija za pamćenje… pic.twitter.com/EgsEaxfc1Q

— Mario_Ilicic (@ilicic071) November 18, 2025

 

 

I vlasti u Srbiji, i u Hrvatskoj, i u BiH, ih usmeravaju ka tim drugima, i baš zato je onaj poklič navijača u Crnoj Gori, „ustaše i četnici, zajedno ste bježali“, jako dobra stvar da se pokaže da antifašizam nije umro, da je živ i da je sigurno jači od fašističkih i nacističkih pokreta u raznim oblicima na ovim prostorima i da će taj antifašizam ipak tad opet pobediti.

 

 

 

 

Pretpostavljam da ste pratili aktualiziranje priče oko „Sarajevo, safarija“, raspetljava se to sve skupa, a sad imamo u Milanu i prijavu protiv Aleksandra Vučića, dok na društvenim mrežama već odavno cure snimke njegovog boravka na Jevrejskom groblju, odakle se pucalo po građanima. Smatrate li da će ta krivična prijava i istraga talijanskih vlasti uzburkati, da tako kažem, javnost i u Srbiji?

 

 

-Da, svi mi koji pratimo situaciju u Bosni i Hercegovini za tu priču znamo već godinama. Neki, naravno, i decenjima od samog rata kada se to je dogodilo i sada je ipak ta priča došla do našeg medija i ima ljudi koji se zgražavaju nad tom činjenicom kao da nismo mogli o tome nešto da saznamo i 1998. i 2009., ili 2014. godine. Ali, kažem, dobro je što se o ovoj temi govori, jer to je samo još jedna od stranica u ružnoj knjizi o tom nesretnom ratu u Bosni i Hercegovini, o ubistvima civila, građana Sarajeva.

 

 

Više od 11.000 civila je ubijeno samo u Sarajevu i dobro je što se priča odmotava. Ja se uzdam u italijansko tužilaštvo i pravosudni sistem, da će oni priču isterati do kraja i u interesu Italije, u interesu i čitavog regiona, da svi odgovaraju. Pa, ako se pronađe dovoljno dokaza i ako se proceni da je i uloga Aleksandra Vučića u tome postojeća, naravno da se i on sankcioniše.

 

 

Ratni zločini ne zastarevaju i svi normalni ljudi na ovim prostorima nadaju da će svi one koji su ih počinili biti procesuirani.

 

(SB)

INTERVJU / ALEKSANDAR MARTON: Vučićev režim sigurno pada, Dodik sada ima samo jedan cilj, a istraga oko umiješanosti predsjednika Srbije u „Sarajevo safariju“ je u pravim rukama…