Povratak je bio prilično šokantan – što zbog svijeta koji je daleko odmakao od ovih prostora, što zbog navika koje su manje-više na prostoru većine država bivše Jugoslavije ostale iste…
Navike koje se steknu prilikom dugogodišnjeg boravka u dalekoj zemlji, često mogu da budu veliki problem kada se ljudi vrate u svoju domovinu, u kojoj ponekad vladaju sasvim drugačiji modeli ponašanja.
Upravo zbog toga, ispovest naše državljanke Vesne, koja je veliki deo svog život provela u inostranstvu, od čega čak 30 godina u Japanu, nakon čega se vratila u rodni Novi Sad, usijala je društvene mreže.
Poslije četrdeset godina provedenih u inostranstvu, na tri kontinenta, od toga dvadeset osam godina u Japanu,Vesna Belušević iz Novog Sada (Srbija) i njena porodica vratili su se nazad, u grad odrastanja i mladosti.
No, povratak je bio prilično šokantan – što zbog svijeta koji je daleko odmakao od ovih prostora, što zbog navika koje su manje-više na prostoru većine država bivše Jugoslavije ostale iste.
Vesna je svoj doživljaj povratka u rodni Novi Sad opisala za Politiku…
“Pitanje koje najčešće čujem u poslednjih osam meseci je: „Da li ste se navikli?” Na lepo se ne moramo navikavati; to spontano prihvatamo, ne razmišljamo o tome jer svi smatramo da je „Bogom dato”. Na ono ne tako lepo ili mnogo drugačije od svega na što smo već naviknuti, potrebno je vreme, dobra volja, potpuna predaja ili kako mnogi ovde kažu, snalažljivost.
Posle četrdeset godina provedenih u inostranstvu, na tri kontinenta, od toga čitavih dvadeset osam godina u Japanu, vratili smo se nazad u grad našeg odrastanja i mladosti. Poslednji put sam bila u Srbiji 2014. godine. Razlike u poslednjih pet godina su veoma vidljive, fasade su još oronulije, iškrabane kojekakvim parolama i porukama, trotoari nisu sređivani decenijama, mnogo đubreta na sve strane.
S druge strane, kafići, restorani i mesta za zabavu koji su krcati u svako doba dana su rašireni po celom gradu. Deluje da Srbi provode mnogo više vremena po takvim mestima nego bilo gde.
Ovo je omanji spisak onoga što se mnogo razlikuje od naviknutog:
1. Izbacivanje đubreta i reciklaža su na vrlo nerazvijenom nivou. U Novom Sadu postoje (čak ne u svim delovima grada) samo dve vrste kontejnera za đubre, za komunalno i ambalažno. U ambalažne ubacuje se sve zajedno, nerazvrstano: metal, staklo, plastika, papir, tekstil itd. Stalno nalazim i izbačene velike delove nameštaja koji danima stoje na ulici.
Srbija je raj za plastične kese koje se nemilice troše na pijaci, u pekarama, prodavnicama. Čast izuzecima i dobrovoljcima koji čiste i skupljaju razbacano.
2. Ovde sada ima daleko više pasa nego ranije. Psi su svuda prisutni i mahom se dobro ponašaju. Ne mogu ni reč protiv njih da kažem. Međutim, vlasnici pasa uglavnom ne pokupe prirodne ostatke svojih ljubimaca posle obavljanja svakodnevnih potreba. Kad šetam moram dobro da gledam gde koračam. Čast izuzecima ali čini mi se da je Novi Sad sve prljaviji grad.
3. Previše mirisa i previše muzike. Ljudi su previše naparfemisani. Kad se svi ti mirisi pomešaju, svakako ne odaju osećaj čistoće. Na mnogim mestima muzika je preglasna. Tržni centri su zagađeni preglasnom muzikom koja izvire iz svih prodavnica, kao da se svi nadmeću ko će pustiti glasnije. Tako je i mnogim kafićima i restoranima. Nemamo svi isti ukus i neka vrste muzike je atak na naša čula i strpljenje.
4. Mobilni telefoni imaju ovde status božanstva. Zaista me ne interesuje šta ko nema u frižideru, gde je ko ostavio čarape i ostale privatne stvarčice. Svaki razgovor i posao se prekida ako se telefon oglasi. Ljudi pričaju svašta i svuda, preglasno ne obazirući se na mesto i ostale oko sebe”. (...)
Nastavak teksta čitajte ovdje.
(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/ad)