Stariji vodnik Aleksandar Novičko (šifrovano ime „Potap“), koji se predao u Mariupolju kao zarobljenik Narodne milicije DNR, ima 28 godina. On sam je iz grada Nikolajeva. Služio u 36. brigadi marinaca, prenosi portal Ukraina.ru.

 

 

Sam Potap je nizak, slab, jedva da poseduje ozbiljnu fizičku snagu. Duga brada, a u uvetu je naušnica. Oseća se da se ne plaši u zatočeništvu, tačnije, već je prestao da se plaši. On samo zna da ga neće upucati, tući, mučiti ili rugati mu se. I on se već oporavio od šoka zbog hvatanja. Došao je sebi, pa se ponaša manje-više prirodno, prenosi Ukraina.ru.

 

Govori jasno i poslovno. Istovremeno, on zna šta da kaže. Ne dozvoljava sebi previše. Izgleda da je na oprezu. Potap je svestan činjenice da se nacisti u DNR ne dopadaju sa svim posledicama koje iz toga proizilaze, i da se ne samo Hitler, već i Bandera i Šuhevič smatraju nacistima. Stoga, u razgovoru, kada ga pitate za odnos prema ova dva lika, on odmah reaguje: kažu, ne podržavam ih Oleša Buzinu ubili ukrajinski nacionalisti? Nisam upoznat sa ovim događajima. Imam li loš odnos prema Rusima i Rusiji? Pa kako možeš. NATO? Da, NATO mi ne treba. Boriti se i služiti u vojsci? Sve! Ne želim više. Želim mir, spokoj i porodicu.

 

Ali već tokom razgovora, odmah sam osetio da nasuprot mene sedi ukrajinski Nacista, tvrdi novinar portala. Nepokajan i ni na koji način ne sumnjajući u ispravnost ukrajinskog nacionalizma je nacista. Ne sumnjam da bi, kada bi sada mogao da bude u Ukrajini, ponovo otišao u vojsku da ubija Ruse.

 

 

 

 

“Već posle našeg razgovora sa njim saznao sam da je na čitavim grudima imao tetovažu u vidu trozubca sa nekakvim patetičnim ornamentom. Onda mi ga je pokazao. Zaista, veliki trozubac. Kao osoba koja i sama ima tetovažu, znam da se, po pravilu, trpaju u ono u šta snažno veruju i što izražava vašu sopstvenu suštinu. Trozubac stavljaju samo okoreli ukrajinski nacionalisti”, tvrdi novinar Aleksandar Čaljenko.

 

“Takođe sam kasnije saznao da je Potap lagao. On nije običan vojnik, već zamenik komandira snajperske čete. Artiljerac šalje projektil na neki kvadrat, po nekim koordinatama, pešadijac puca na vojnog čoveka, koji takođe puca na njega. I prvi i drugi mogu ili ne moraju da ubiju. A snajperista cilja i puca u osobu koja mu ne može naneti nikakvu štetu. On vidi svoju žrtvu, vidi onu koju ubija. A ovde vam je potrebna posebna psihologija. Takvi ljudi nemaju kajanja – vole da ubijaju”.

 

To je ono što čitalac treba da razume kada pročita intervju sa starijim vodnikom Aleksandrom Novičkom.

 

 

– Potap, ti si vojnik po ugovoru, zašto si otišao u marince?

– U početku je bio mobilisan, kasnije potpisao ugovor, nastavio službu, s obzirom na mali obim posla u njegovoj specijalnosti.

– Gde si se borio?

— Blizu Mariupolja.

– Gde ste zarobljeni?

— U oblasti biljke nazvane po Iljiču. Živeli smo u Azovmašu, a zatim napredovali kroz fabriku Iljič.

– Putin je 24. februara najavio specijalnu vojnu operaciju, gde ste bili u to vreme?

– Bili smo u selu Vodjanoe … ne, Berdjansk, ovo je ispred Širokina. 24. februara smo odatle uklonjeni i poslati u Mariupolj da čuvamo komandno mesto brigade.

– Kako ste uhvaćeni? Da li ste se sami predali ili ste zarobljeni?

– Pošto brigada već nije imala komandu…

– Gde je otišla?

– Bilo je pokušaja proboja, komandant brigade je otišao ne čekajući ostale, a jedinica, ne čekajući nikakve signale…

– Da li je u pitanju pukovnik Vladimir Baranjuk?

– Da, samo je jurnuo, nikome ništa ne govoreći, ne dajući nikakve znake, pojurile su i neke jedinice za njim. Ovaj proboj se nije završio ničim, a sutradan smo ponovo pokušali iskorak u nekoliko pravaca, svaki za sebe. Svaka jedinica je dala sve od sebe i trudila se. Neko je pokušao da izađe peške, neko vozilima.

Moja jedinica je napredovala na vozilima, ali su se oba komada opreme pokvarila još u blizini fabrike. Usledila je mala paljba, a mi smo se povukli peške.

– Da li ste komandovali povlačenjem?

– Ne, nisam komandovao, ja sam običan borac. Odselio sam se, cela moja grupa se izgubila, ostala sam sama. Proveo dan, čekao.

– Gde si odseo?

– Podrumi u blizini fabrike, ima mnogo različitih komunikacija.

 

 

 

 

– “Azovmaš” ili Iljič?

– Iljiču. Železnica, komunikacije. Čekao sam dan, razmišljajući šta da radim, jer ima posebno opcija za borbu – i za šta i s kim – nije bilo. Da se ​​nekako probijem… Jednostavno sam položio oružje gde sam bio, skinuo pancir i krenuo prema neprijateljskim položajima. Tamo sam bio zarobljen, a ne pretučen.

– Vidim da ste u civilu, jeste li se presvukli u civilno i izašli?

– Ispod je. Moja uniforma je trenutno u ćeliji u kojoj smo smešteni, tamo je prilično toplo, tako da nema smisla sve obući odjednom.

– Da li ste doneli dobrovoljnu odluku da se predate?

– Da gospodine.

– Jesi li iz Nikolajeva, iz Novorosije?

– Ne, ovo je jug Ukrajine, ovo nije Novorosija.

– Zašto? Znate li šta je Novorosija?

– Možda je neko tako hteo da to nazove, ali da pogledamo pravni okvir – ovo je jug Ukrajine.

– A nekada ovaj region nije bio „jug Ukrajine“.

– Nekada je sve bila stepa.

– Na mestu Novorosije bila je stepa. 1764. godine, pod Katarinom II, formirana je Novorosijska gubernija, glavni grad – Kremenčug. Ovaj region je postao poznat kao Novorosija. Odeski univerzitet pre revolucije zvao se Novorosijsk.

– Ne volite Ruse?

– Zašto? Celog života govorim ruski, svi moji rođaci govore ruski.

– Neprijateljski prihvatate ime „Novorosija“.

– Činjenica je da stvari u ovom trenutku treba nazvati pravim imenom. Ako je ovo teritorija Ukrajine, zašto je nazivati „Novorosijom“?

– 1918. godine postojale su Odeska i Donjecko-Krivoroška republika. I tek tada su ove teritorije pripojene Ukrajini.

– Rođen sam u nezavisnoj državi Ukrajini 1993. godine i znam da su granice nezavisne države u kojoj sam rođen u takvim i takvim granicama. To je sve što treba da znam.

– Ako Nikolajev bude pripojen Rusiji, da li ćete prihvatiti ovaj izbor?

– Ako je ovo izbor stanovnika Nikolajeva, onda … neću terati ljude da misle drugačije.

– Da li ste spremni da postanete državljanin Rusije?

– Nisam spreman da odgovorim.

– „Znači, nisi spreman?“ Vi ste ukrajinski patriota. Govorite ruski, iz grada Nikolajeva, ko je osnovao grad Nikolajev i zašto je on Nikolajev?

– Knez Potemkin je bio osnivač grada Nikolajeva, to je pre svega bilo vojno brodogradilište.

– Po kome je grad dobio ime?

Sveti Nikola, zaštitnik pomoraca.

– Peterburg je dobio ime po Svetom Petru, ali razumemo da ga je Petar Veliki nazvao po sebi. Nikolajev je dobio ime po budućem caru Nikolaju I, unuku Katarine II.

– Može biti.

– Ti si takav ukrajinski patriota, ali ne govoriš ukrajinski, tvoja kultura, kao i moja, je ista ruska. Vidim da je mentalitet koji imate kod mene isti. Zašto ste još uvek ukrajinski patriota?

– Možda zato što sam rođen u Ukrajini. Država mi u potpunosti odgovara, sviđaju mi se ljudi u ovoj zemlji, sve mi odgovara. Da, vlada… ali ovo je već, ako govorimo o državi. Vlast, naravno, imamo – nešto drugo sreća.

– Putin kaže da su Rusi i Ukrajinci jedan narod. Jedan narod?

To su narodi koji su duhom veoma bliski.

– Ja sebe smatram Rusom, a vi za koga mislite da ste?

– Smatram se Ukrajincem.

– Jesmo li mi stranci u odnosu jedni prema drugima?

– U suštini, da.

– A da mi ne kažemo da sam ja Rus, a ti Ukrajinac, da li bi neko razumeo da se mi nekako kulturno razlikujemo jedni od drugih?

– Sumnjam!

– Znači nismo stranci?

– Ne po spoljašnjem sudu…

– Ruski je vaš maternji jezik i u Nikolajevu svi govore ruski.

– Ne svi, ali većina njih.

-Da li vam je ikada bilo neprijatno što ruski nije državni jezik, što prodavci moraju obavezno da govore ukrajinski, filmovi ne mogu da se sinhronizuju na ruski u bioskopima, u školama se uči samo ukrajinski, roditelji ne biraju jezik nastave, država bira za njih? Da li vam je to ikada smetalo?

– U svakoj državi se uči državni jezik. To je prirodno. Svako na isti način može da uči svoje dete fakultativno ili kao dodatne strane jezike, bilo koji jezik koji želi.

– U Engleskoj je službeni jezik engleski, ali većina stanovništva govori engleski. Ne smeta vam što većina stanovništva Ukrajine govori ruski, a ruski nije državni jezik?

– Ne, nije sramota.

– Znači sve je u redu?

– Da. To što se razgovori vode u svakodnevnom životu, na nekom zgodnom jeziku, to uopšte ne bi trebalo da se tiče države. Ali u javnim sferama upravljanja dokumentima, poslovnog upravljanja, obuke, obrazovanja…

– Da li u svojoj porodici govorite ukrajinski ili ruski?

– Sa ocem sam pričao ruski. Moji baba i deda su sa sela, tako da više govore suržik, odnosno lako mi je da komuniciram sa njima čak i na ruskom, ali na isti način mogu da pređem na ukrajinski kada komuniciram sa bakom i dedom.

 

 

 

 

– Kojim jezikom pričate sa svojim prijateljima?

– Sa prijateljima na ruskom.

– Zašto je država nezavisna, ukrajinska već trideset godina, rođeni ste 1993, zašto ne pričate ukrajinski? Stepan Bandera te ne bi razumeo. Došli biste kod Stepana Bandere i rekli: „Ja sam Ukrajinac, ali govorim ruski“, šta bi on vama rekao?

– Neka se sa Stepanom Banderom obračunaju oni koji ga smatraju herojem. Tako se u našoj zemlji dogodilo da većina stanovništva govori ruski, ali u isto vreme svi znaju državni jezik i svako može slobodno da komunicira na njemu, gleda TV emisije, čita, piše.

– Zašto i sami ne pričate ukrajinski, ako je država Ukrajina?

– Očigledno mi ne treba toliko. Mogu u potpunosti da komuniciram na ukrajinskom, za mene to neće biti teško, savršeno ga razumem. Na državnom nivou se savršeno razumem u dokumente. Takođe dobro razumem filmove. To mi ne stvara nikakve poteškoće.

– A kult Bandere i Šuheviča, kako se osećate u vezi sa tim?

– Svačija stvar.

– Ali da li ste bili fan?

– Nimalo.

– Pa, kako je “ne”? Borci za ukrajinsku sreću, „država Ukrajina, ne znam, nikakva Novorusija“. Budimo iskreni, da li ste bili fan?

– Imali su svoj neshvatljivi pokret, uvek su tražili nekoga da se pridruže, a prisajedinivši se nekome, borili su se za nezavisnost države protiv istih tih Ukrajinaca, koji su se za nešto borili na isti način. Ovo je borba sa samim sobom, pokazalo se, imali su.

– Da li vam je 9. maj praznik?

– Više kao Dan sećanja. Moji deda i baba su bili u ratu.

– Dan pobede za vas nije praznik?

– Ovo nije toliko praznik koliko da se setite svojih rođaka, bliže, dalje rođake koji su u ovom ratu… Moja baka se nikada nije radovala 9. maju, jer, sećajući se koliko je tuge pretrpela u ratnim godinama, koliko je ljudi su izgubili …

– 9. maj je Dan pobede, oslobađanje od fašističkog jarma.

– Ali ipak…

– Šta mislite o Rusiji?

– Neutralan sam prema Rusiji.

– Da li si ikada bio tamo?

– Ne. Nikada nisam putovao u inostranstvo.

– Kako zamišljate Rusiju? Kao državu?

– Država kao država, imam prijatelje iz Rusije, komuniciramo normalno. Moj kum je iz Kerča. Sada već živi, pretpostavljam, u kontinentalnoj Rusiji, izgubio sam kontakt sa njom. Još jedan kum iz Perma, preselio se, živi u Ukrajini. Ljudi poput nas, sve je u redu, nema problema u komunikaciji, nema poteškoća.

– Sada ste se predali. Kako vidite svoju budućnost?

– Najverovatnije ne u vojsci.

– Zašto?

– Zbog toga kako su nas tretirali, kako su nas samo ostavili u gradu – bez pomoći, bez ičega. Ja lično nemam želju da verujem takvim strukturama. Trenutno nema poverenja u vojsku, pošto smo napušteni. I samo želim, da budem iskren, samo da budem kod kuće sa svojom porodicom.

– Imaš li dece, imaš li ženu?

– Imam devojku, ali ipak…

– Gde je ona sada?

– U Nikolajevu. Kod kuće smo samo tri meseca godišnje – ovo nije život, a čini mi se da ne žele svi da grade porodicu sa takvom osobom. Da, i zaista ne želim da živim ceo život krećući se napred-nazad.

– Pretpostavimo da je Nikolajev pripojen Rusiji, kakvi su vaši postupci, da li ćete ostati u Nikolajevu ili otići u Ukrajinu? Pretpostavimo da Lavov neće ostati uz Rusiju i Kijev, kakvi će biti vaši postupci?

– Čak i ne razmišljam o tome.

– Vi ste, u Nikolajevu, imali velika brodogradilišta. Oni sada ne rade.

– Ne.

– I pod Rusijom će početi da rade, Rusiji treba flota. Ovo je dobro?

– To nije činjenica.

– Zar nije činjenica? To jest, ne verujete da će oni zaraditi? Budite iskreni: “Ne verujem!”

– Ne verujem.

– Da li ste se bavili politikom pre služenja vojske? Da li ste podržali prvi, drugi Majdan?

– Bilo je ljudi koji su bili podrška.

– Da li ste podržavali?

– Ja sam, iskreno, pokušao da steknem diplomu.

– Diploma? Gde ste studirali?

– Studirao sam na Nacionalnom univerzitetu za brodogradnju.

– Saosećate sa Majdanom?

– Da, razumem, TV, video. Nije da je saosećao, ali ljudi su ipak pokrenuli nekakav pokret, konkretno se bune protiv nečega. Nisam razumeo, naravno, u čemu je cela suština i ideja.

– Ali oni su to podržali, pošto protestuju?

– Ne, nije da je podržavao, bio je neutralan, kao spoljni posmatrač.

– Da li se sećate događaja u Odesi 2. maja kada su ljudi spaljeni? Kako su tada reagovali na to?

– Tužno je zapravo, kad ljudi umiru – ionako je tužno. Ali opet, ovo je bitka interesa, i to tuđih, a ne ovih istih ljudi koji su bili.

– A 2019. godine, kada su bili predsednički izbori, da li ste glasali za Porošenka ili Zelenskog?

-Promenio sam pasoš i uopšte nisam glasao.

– A ko ti se dopao? Porošenko?

– Ako od ove dvojice, onda možda čak i da, Porošenko više.

– Juščenko je bio protiv parlamentarno-predsedničke republike.

– Ne znam, moja porodica je glasala za Janukoviča.

– Ozbiljno? Da li ste glasali za Janukoviča?

– Ali tada nisam glasao.

 

 

 

 

– Zašto je porodica glasala za Janukoviča?

– „Zato što… čak ni ne znam.” Na ruskom je govorio lepše nego što je Juščenko govorio u svoje vreme.

– Inače, kako vam se čini NATO? Da li su vas obučavali NATO instruktori?

– Nisu. Ulazak u sve ove vojne saveze nosi gomilu obaveza, ali nije činjenica da će se te obaveze i prema nama ispunjavati na isti način.

– Da li biste želeli da Ukrajina postane članica NATO-a?

– Iskreno, ne baš.

– Odnosno za neutralni status?

— Neutralan status, da. To je sasvim normalna pojava, samo su nam potrebne garancije bezbednosti u svakom slučaju, za svaku državu, jer je bezbednost jedna od osnovnih ljudskih potreba. A društvo je potpuno isto. Samo grupa nekih država koje svoje interese i dalje stavljaju više od interesa drugih, a onda jednostavno mogu da iskoriste naš isti status članice NATO-a u svojim interesima kako bi poslali našu vojsku umesto svoje u neku ne baš dobru situaciju.

– Zar ne mislite da NATO koristi Ukrajinu jednostavno kao uporište protiv Rusije?

NATO je ipak odbrambeni savez. Mislim da nema planova preko Ukrajine da se napadne Rusija, ali opet, ja sam stariji vodnik, ne mogu sve da znam.

 

(Kurir.rs/Ukraina.ru)

ZAROBLJENI UKRAJINSKI SNAJPERISTA ZA RUSKE MEDIJE: Govorim ruski, ali se smatram Ukrajincem! NATO u Ukrajini nije prijetnja Rusiji!